Pre više godina mi dođe jedan mlađi, zgodan pacijent, i reče kako je kod jedne koleginice stavljao nekoliko plombi, a sve poispadaše posle mesec dana.

Moli me da pogledam, da kažem da li mogu ja to još jednom sve da uradim, a da bude solidno – ja pogledam, nema nikakvih problema.

Čovek je dolazio redovno da sve poradim, ali – onako inteligentan i znatiželjan, neprekidno je insistirao na tome kako i zašto se to baš tako desilo.

Sad, ja sam mu objasnila i nacrtala koji su tehnički momenti u pitanju, ali nikako nisam mogla da prevalim preko usta odgovor na njegovo uporno ispitivanje – kako je ta koleginica uopšte mogla tako šta da uradi, kako može da ne zna, kakav je to posao, kako se usudila da ode u privatnike…

I onda jednom kad smo bili sami, on mene opet ugnjavi – da mu kažem, pa da mu kažem…
I ja mu onda rekoh koja je osnovna profesija dotične koleginice (dobro sam je poznavala).

Pacijent je umro od smeha, i onda rekao – gospođo doktor, bez uvrede, poradite vi to što bolje umete, a ja se onda vraćam kod nje na “one” usluge (bila je vrlo atraktivna mlada žena u pitanju :).

U jednom periodu je zaista u gradu bilo bar nekoliko ordinacija koje su služile kao paravan za najstariji zanat.

Jednom je došla kod mene da traži posao jedna vrlo atraktivna, mlada stomatološka sestra, patrijarhalna devojka, koja mi je unezvereno rekla da je nedavno dala otkaz posle nedelju dana rada u drugoj ordinaciji. Meni poznatoj, normalno.

Devojka se tamo prvo iznenadila kad je videla u jednoj prostoriji pokrivenu mašinu i opremu, kao da nikad niko ne radi, a u drugoj prostoriji kompletno, glamurozno opremljen dnevni boravak – ali, pacijenata nije bilo, ona je radila danju, samo se javljala na telefon, zakazivala onako kako joj je rečeno (u noćno vreme), i na pamet joj nije padalo u šta je upala.

Dok jednom “pacijent” (inače, takođe kolega :) nije došao predveče, a od nje njena doktorica zatražila da spusti roletne i donese viski s ledom… I tako dalje…:).
Onda je dete dalo otkaz.

Druga koleginica je u ono doba čak uspela da dobije na poklon i lokal na prometnom mestu i kompletno opremljenu ordinaciju…
Mala je nevoljica što je “finansijer” (inače “kontorverzni biznismen”) ubijen godinu dana iza toga, pa je bilo itekakvih problema sa imovinom…

Ovo znam zbog toga što je pokojnikov advokat (tj. njegovih roditelja) zvao moje advokate da nudi na prodaju kompletno opremljen lokal “pod teretom” – dama nije htela da napusti teško zarađenu ordinaciju…

Da ne bude dileme, bilo je i muških u tom poslu :D.

U centru je postojala ordinacija koju su držala dvojica kolega; skromno opremljena ordinacija – ali sa stepenicama naviše, gde je iznad ordinacije bio stan da se onesvestite – sa sve ogledalima i tigrastim tepihom…
Da bi stvar bila bolja, obojica su bili ljudi od pedesetak godina, i javno i vrlo veselo su prepričavali svoje “dogodovštine sa posla”.

U jednom od hotela je imao ordinaciju jedan mlađi kolega, od oko 35 godina tada, koji je u stvari trgovao švercovanim materijalom, uopšte nije radio stomatologiju, a uvek je okolo išao u pratnji dve ili tri “stomatološke sestre”, zamamne cure kao iz filmova, odgovarajuće obučene, čija tarifa se jasno znala, a menjale su se redovno…

Moram da vas razočaram – danas ne znam više ni jednu takvu ordinaciju :).
Koleginica iz prve priče se (opet) udala za bivšeg muža, sa kojim ima dvoje dece; dve koleginice iz centra – jedna se udala, jedna razvela i otišla u drugi grad…
Ovi iz dupleksa – jedan je umro, a drugi u penziji…
A kolega “trgovac” je odavno otišao u inostranstvo.

Novi se nisu pojavili, bar koliko ja znam…
Kako rekoh, nema nas milion u ovoj zemlji; znamo se, znamo – i bolje nego što treba…:))).

 

Ilustracija: StyleFeeder

(Tekst za @Chronoleon :)

Pročitajte i ovo: