Zubarice treba da imaju “herca”

Svako od nas prođe još u mladosti onu školu “što me ne ubije – to me ojača”, pogotovo ako je prošao srednju medicinsku…

Još onda, kao klinke od petnaestak godina smo drugarica i ja po odeljenju dečje bolnice rano ujutru tražile da vidimo telo bebe koja je preminula tokom noći…
Našle smo ga.

Onda kad tako krenete od rane mladosti, posle 20 ili 30 godina – ili ste lav, ili niste.
Ja jesam.

Posao zubarice je opasan, rizičan, krvav i proklet.
Svaki dan, svaki sat nešto rizikujete, nekad manje, nekad više, i svaki previd ili nebriga može pacijenta dovesti i u životnu opasnost.
Znanje i iskustvo mnogo pomažu, ali je primaran onaj “herc” – ne gubiti se u kritičnim situacijama.

Tao of Lionheart

E, zbog toga se mi delimo na salonske i – šljakatore.
Interna stručna terminologija :).

Ja sam šljakator.
To znači da nikad ne gubim glavu u kritičnim situacijama, da brzo mislim i reagujem, da se na mene bilo ko može osloniti, da znam šta radim i stojim iza toga, da mogu da radim u bilo kakvim uslovima i bilo čime…

Psiholozi kažu da mi ovakvi u stvari imamo drajver “budi jak”.
To, po njima, jesu ljudi na koje se uvek, i u životu možete osloniti, kojima ni brk neće zaigrati u najstrašnijim okolnostima, ali…

Sad tek vidim da u pola mojih tekstova postoji ali :).

Nama takvima je teško da ispoljimo sopstvenu slabost, u privatnom životu.

Nama se prosto ne događa da sedimo i plačemo iz ma kog razloga, čudno nam je kad nas drugi teše i brinu se za naše zdravlje ili emotivno stanje, navikli smo da se uvek i stalno mi brinemo za druge…
Psiholozi kažu – vokacija “spasilac”.

Sa salonskim stomatolozima je drugačije: oni obično i rade na takvim radnim mestima koja ne iziskuju krvave rukavice i naočari, biraju specijalnosti gde nema nikakvog ludila ni neke posebne dileme, ne stradaju fizički niti se mnogo lecaju oko toga da li je pacijent živ ili mrtav, ne daj Bože…

Uvek su salonski bili brojniji, a sada posebno.

Kako već rekoh… niko neće u zubarice.

Ilustracije: lionheartsl.com, Brave