Sticajem okolnosti, uz računar sam negde od 1988. godine – znate ono: XT i Tetris, kasnije kuckanje u ChiWriter-u, onda internet preko Eunet-a i dial-up…
IBM XT (1986)
Pošto me je to oduvek vazda zanimalo, a i jesam znatiželjan čovek, kad su se malko stekle prilike, rešim ja da idem na kurs HTML-a, CSS-a, JScripta itd.
Sad, tu je nastao problemčić: imala sam tada 42 godine.
Mislim, bila sam potpuno svesna da će drugi polaznici biti upola mlađi od mene…
A onda mi je moje dete reklo:
A kad je tebe to sprečilo u bilo čemu? :)
Elem, odem ja onako, baš kuražno, jel’, stav – ide tetka njima da pokaže, upišem se, odem na prvi čas.
Rasporede me pored jedne damice od oko 20 godina.
To dete iščupa odnekud svoj laptop (za mene mislena imenica u ono doba), i u neko doba ja shvatih da ona naslepo kuca – ne samo onom brzinom kako “učiteljica” govori, nego da još i radi zadatke dok “učiteljica” objašnjava, ono – u momentu dešavanja….
Stisnem petlju i osvrnem se malko oko sebe, videh još nekoliko istih takvih…
Mati mila :).
Svaki dan, posle tri sata nastave, ja sam još do posle ponoći sedela i vežbala zadatke, sanjajući noću Powell-a i NoteTab…
I tako – nedeljama.
Štreberska sorta, šta sad :).
Na završnim ispitima sam bila – prva.
I najbolja…
I dalje sam nastavila da učim, ali to je bila sasvim druga priča…
Šta htedoh da kažem (osim da nahvalim sebe :) – danas sam Bogu zahvalna za to što imam dete da me uči, što imam mlad svet oko sebe – začas mi pokažu, začas mi opišu kako je nešto do servera, brzo misle i znaju mnogo…
Blago rečeno :).
Otkrih i blogove, na tviteru neke ljude slične meni – koji se ne plaše računara kao moje kolege, i koji ne smatraju da su online samo budalasti, nastrani dokonjaci.
Deco (i odrasli :), hvala vam – da mi nije vas, bila bih u kamenom dobu… :).
I ne bi bilo ovog bloga…:).
……….
Ilustracije: wikipedia.org, pabloribeiro.com
Leave a Reply