Mi uvek mislimo za sebe da smo dobri poznavaoci ljudi i ljudske prirode, ali itekako se desi da pogrešimo… :)
Oh, imala sam ja vrlo “lepe” pacijente u životu, ali jednog mislim da neću zaboraviti dok sam živa :).
Pre više godina, dok sam radila, uđe jedan mlađi čovek da onako – s vrata – kaže da je polomio deo gornje dvojke, i moli da pogledam da li može nešto da se učini.
Ja se okrenem od pacijenta, osmotrim posetioca, i imam šta i da vidim…
Bildovanih bar 1.90 m, definicija mišića kao iz anatomskog atlasa, majica “gilipterka” (muscle shirt) dva broja manja, donji deo šuškave trenerke…
Konjski rep do pola leđa, tetovaža i uz vrat i “sleeve” – do ručnih zglobova, koliko mogu da vidim…
Nema prst jedne ruke, na jednoj podlaktici dubok, dug ožiljak nalik na one od noža…
On prilazi – iz drugog pogleda vidim i sveže zaraslo šivenje na čelu, uz koren kose, i zlata za više hiljada eura…
Na leđima – iz trenerke viri drška pištolja.
Srce mi sišlo u pete.
Ili tamo negde :).
o, čovek se ponaša više nego pristojno, samouveren ali pristojan, tvrd, zatvoren, kulturan, deluje pametan, pristaje da sačeka.
Ne pristaje da da podatke…
Ja pogledam, nikakav poseban problem, pokušavam da pitam koji je mehanizam loma (da znam koji materijal da stavim), ali momak izbegava odgovor, ja ne insistiram.
Sve uradim, on plaća koliko mu je rečeno, kulturno i ljubazno se zahvaljuje i odlazi…
Valjda mi se boja nekako vratila u lice, kad mi je srce opet proradilo :).
Posle par meseci, sedim i čitam, evo njega opet na vratima.
Drži u rukama bebu – možda do 5 meseci starosti….
Unezveren i van sebe.
Od uzbuđenja jedva uspeva da progovori, nepovezanim rečima pokušava da mi objasni šta želi, i ja najzad shvatam.
Lepa beba je njegova ćerka; ima visoku temperaturu, na lekove dobijene od jučerašnje posete lekaru ne reaguje, detetova majka nije tu, oni su se skoro doselili preko puta, znam li ikog ko može da mu pomogne?
A ja sam se njemu tako svidela prošli put, pa se nadao da ću moći makar savet da mu dam….
Meni srce ponovo počinje da kuca – sad sam na svom terenu :).
Odmah pipam lepo detence, gori.
Skidam joj čarapice, bluzicu, namotavam gazu u razređeni alkohol, zovem odmah kolegu pedijatra terenca, vrlo iskusnog i svemu doraslog doktora, on stiže za 20 minuta – beba je na 38.5.
Raj nebeski…
Onda kolega pregleda bebu, moj zastrašujući pacijent očito pomalo dolazi sebi, najzad seda, pristaje da popije kafu, ali – oči ne skida sa bebe i pedijatra.
Stari pedijatar radi sigurno, brzo, spretno, daje par injekcija mačetu, dalje je pregleda, ne nalazi nešto posebno osim upale grla.
Onda oboje pokušavamo da objasnimo ocu šta dalje treba da radi, on daje adresu i telefon za kućnu posetu i dalje lečenje, ali se jasno vidi da nas delom ne čuje – i dalje je van sebe, iako deluje vrlo smireno…
Najzad mu lepo napišemo red po red šta treba da radi i kada da se javi, on plaća i odlazi…
Uveče, kad sam završila posao, odem da vidim kako je beba; bolest pedijatrijske sestre :).
Vidim jedan art-deco prelep stan, i bebu koja se igra na podu, na ćebencetu, očito dosta dobro, pipam je – nije dehidrirana, nema Bog zna kakvu temperaturu, zadržavam se vrlo kratko – otac je još uvek malko unezveren, plašim ga se i nelagodno mi je…
Dalje ga ne viđam nekoliko dana…
I onda opet ulazi – sa buketom iza kojeg se jedva vidi… Iza njega ulazi kurir iz dostave, unosi kutije sa pićem, sa picama, sa kolačima…
Ja – onemela :).
Moj strašni pacijent je došao da se zahvali.
Opet onaj stari – samouvereno i tvrdo mi se obraća, škrtim rečima, ali mu oči sijaju. Beba je dobro, sve je kako treba, a on se meni, eto, zahvaljuje.
Ja se smejem, pokušavam da odbijem, govorim da nam je to poziv, ali on dalje ne obraća pažnju, i kreće ka vratima.
Krećem za njim da ga ispratim, i dalje se zahvaljujem, on sve vreme ćuti – ukupno je izgovorio tri rečenice…
Kod samih vrata, bez reči se okreće, mrtav ozbiljan, saginje se i grli me – i ja na svoje iznenađenje osećam kako mi se noge odižu od zemlje.
Onda me vrlo obazrivo spušta, kao da sam dete, i tiho mi govori, pažljivo izgovarajući reč po reč:
Ako vam bilo šta zatreba… b-i-l-o š-t-a.
Dobro?
Ja klimam glavom, još nesigurna na nogama, gledam u leđa čoveku – još uvek viri drška pištolja iz farmerica, ne mislim ama baš ništa…
Nikad ga više nisam videla.
A volela bih da znam kako je mačence detence, sada mora da je velika devojčica….:).
30/10/2010 at 16:32
O Bože. :) Mislim predrasude…, a opet sa druge strane. Hm…? Gde živimo, kako, šta smo sve pregurali, kakvih sve likova ima i šta je sve uslovilo da ih bude takvih? Tuga jedna, a sa druge strane se može sagledati i njihova nežna strana. Baš sam se raznežila, a ti si definitivno veliki čovek sa velikim Č. :)