To mi se desilo samo jednom u životu – da direktno odbijem da radim, protivno Zakletvi…

Pozvala sam se na tzv. prigovor savesti: odredba koja nam dozvoljava da odbijemo da pružimo pomoć, ako smatramo da iz ma kog nebeskog razloga, subjektivnog ili objektivnog, nismo u stanju da pružimo uslugu na odgovarajućem nivou.

Kod mene je razlog bio – subjektivni…

Pre mnogo godina je kod mene počela da dolazi jedna privlačna devojka; kasnije je počela da dovodi momka, a dotični je još kasnije postao i njen muž…

Imaju i dva lepa deteta, a kada se ovo događalo – dečica su bila predškolskog uzrasta.

Znate i sami kako, kad dugo posmatrate ljude, trenutno uvidite njihove međusobne odnose.

Ovo je bila izuzetno neprijatna situacija – tokom godina, muž je postao doktor nauka (doduše, jedne kaobajagi nauke, na kaobajagi fakultetu – ali Doktor Nauka), njegova lična veličina i slika o sebi je porasla do bezmernih granica, a – za toliko se supruga “smanjivala”, dok se nije pretvorila doslovno u njegovog “fana” i “ropkinju”.

Od nekad vrlo pametne, obrazovane i zaposlene žene, postala je lutka bez svoje pameti, kojoj muž govori šta da misli, koja u njega gleda kao u božansko biće.
A on…

On je bio i majstor borilačkih veština, i tukao ih je svakodnevno.

Kao što obično biva, žena je bila uvek kriva, i kao i svaka žrtva u ovakvim pričama i sama smatrala da je svaki udarac “zaslužila”; zašto decu nije nikad zaštitila, to mi ni danas nije jasno.

Za nas su to bile (blago rečeno) jezive situacije; vidimo jasno da su ona ili deca bijeni, ali nije naša “sfera rada”, i nemamo osnov da prijavimo telesnu povredu…
Zlo.

I, jednog dana dođoše opet svi zajedno: otac pun sebe, kao i uvek, majka ćutljiva, dečak sa modricom na oku, na bradi, sa napola izbijenim mlečnim zubom…

Došli su zbog oca – njemu se kvari jedan zub.
Ja stisla zube, gledam u koleginicu, ona gleda u zemlju.

Onda zamolim ženu i dete da izađu napolje, i mužu kažem – pred koleginicom – da odbijam da radim.

On odmah krene da “vileni”, da preti, da larma – pri čemu jasno vidite da je sve vrlo uigrana predstava, “dramljenje” na koje je navikao…

fury

No, znate kako – već rekoh da zubarice imaju herca; mene je vrlo teško poplašiti, i ja nastavim dalje da pišem izveštaj o tome kakvo je kod njega stanje, izvod iz kartona, jasnu izjavu da odbijam da radim zbog prigovora savesti, te da ga upućujem u nadležnu ustanovu…

Objašnjavam mu smireno kako imam pravo da odbijem da radim ako nije hitan slučaj – a on nije – i kraj priče.
Moje duboko uverenje je da su ovakve persone negde intimno žestoke kukavice, i znala sam pouzdano da ja njega mogu prepasti više nego što može i da zamisli…

Razgoropađeni “dasa” najzad shvata da stojim pred njim, da držim papir u ruci, da su mi ramena opuštena i kolena lako savijena, zna me dobro i zna šta to znači i bez reči – uzima papir i svi odlaze…

Nikad više se nisu pojavili.
Bogu hvala…

 

Ilustracija: http://bennycrew.com/rogueagent/my-first-drawing-of-nick-fury/