To mi se desilo samo jednom u životu – da direktno odbijem da radim, protivno Zakletvi…
Pozvala sam se na tzv. prigovor savesti: odredba koja nam dozvoljava da odbijemo da pružimo pomoć, ako smatramo da iz ma kog nebeskog razloga, subjektivnog ili objektivnog, nismo u stanju da pružimo uslugu na odgovarajućem nivou.
Kod mene je razlog bio – subjektivni…
Pre mnogo godina je kod mene počela da dolazi jedna privlačna devojka; kasnije je počela da dovodi momka, a dotični je još kasnije postao i njen muž…
Imaju i dva lepa deteta, a kada se ovo događalo – dečica su bila predškolskog uzrasta.
Znate i sami kako, kad dugo posmatrate ljude, trenutno uvidite njihove međusobne odnose.
Ovo je bila izuzetno neprijatna situacija – tokom godina, muž je postao doktor nauka (doduše, jedne kaobajagi nauke, na kaobajagi fakultetu – ali Doktor Nauka), njegova lična veličina i slika o sebi je porasla do bezmernih granica, a – za toliko se supruga “smanjivala”, dok se nije pretvorila doslovno u njegovog “fana” i “ropkinju”.
Od nekad vrlo pametne, obrazovane i zaposlene žene, postala je lutka bez svoje pameti, kojoj muž govori šta da misli, koja u njega gleda kao u božansko biće.
A on…
On je bio i majstor borilačkih veština, i tukao ih je svakodnevno.
Kao što obično biva, žena je bila uvek kriva, i kao i svaka žrtva u ovakvim pričama i sama smatrala da je svaki udarac “zaslužila”; zašto decu nije nikad zaštitila, to mi ni danas nije jasno.
Za nas su to bile (blago rečeno) jezive situacije; vidimo jasno da su ona ili deca bijeni, ali nije naša “sfera rada”, i nemamo osnov da prijavimo telesnu povredu…
Zlo.
I, jednog dana dođoše opet svi zajedno: otac pun sebe, kao i uvek, majka ćutljiva, dečak sa modricom na oku, na bradi, sa napola izbijenim mlečnim zubom…
Došli su zbog oca – njemu se kvari jedan zub.
Ja stisla zube, gledam u koleginicu, ona gleda u zemlju.
Onda zamolim ženu i dete da izađu napolje, i mužu kažem – pred koleginicom – da odbijam da radim.
On odmah krene da “vileni”, da preti, da larma – pri čemu jasno vidite da je sve vrlo uigrana predstava, “dramljenje” na koje je navikao…
No, znate kako – već rekoh da zubarice imaju herca; mene je vrlo teško poplašiti, i ja nastavim dalje da pišem izveštaj o tome kakvo je kod njega stanje, izvod iz kartona, jasnu izjavu da odbijam da radim zbog prigovora savesti, te da ga upućujem u nadležnu ustanovu…
Objašnjavam mu smireno kako imam pravo da odbijem da radim ako nije hitan slučaj – a on nije – i kraj priče.
Moje duboko uverenje je da su ovakve persone negde intimno žestoke kukavice, i znala sam pouzdano da ja njega mogu prepasti više nego što može i da zamisli…
Razgoropađeni “dasa” najzad shvata da stojim pred njim, da držim papir u ruci, da su mi ramena opuštena i kolena lako savijena, zna me dobro i zna šta to znači i bez reči – uzima papir i svi odlaze…
Nikad više se nisu pojavili.
Bogu hvala…
Ilustracija: http://bennycrew.com/rogueagent/my-first-drawing-of-nick-fury/
24/10/2010 at 01:58
Što ne volem muškarce koji dižu ruku ili nogu na žene… uh…doktor nauka osiromašenog mozga… da mi je znati koja je njegova frustracija. Što ne živimo negde na Istoku gde za takvo nasilje sleduje 25 udaraca bičem… kako bi brzo postali normalni i uljudni… Biće da je za sve kriv rat devedesetih i da su ovo post-traumatski recidivi…
24/10/2010 at 08:12
Ne znam šta da kažem, Soulstormer.
Ja sam znala dobro njegovu životnu istoriju, ali nikad nisam uspela da shvatim dve stvari: to što je tukao ženu i decu, i jednu vrstu patološkog laganja, znate kad se neko hvališe do te mere da više ne zna šta je kome lagao, a nema jasnog razloga – niko ga ne vuče za jezik.
Jednom se čak desilo da ga uputim kod kolege (hirurga) pa da me kolega kasnije nazove, mi nešto pričamo, i kolega mi kaže "onaj doktor kojeg si uputila mi je nudio (ne znam kakvu) terapiju…".
Ja ga odmah prekinem i kažem da je doktor nauka, ali ni blizu medicinske profesije, tako da ga ne bi slučajno guja ujela da ga "majstor" leči na bilo koji način….
Ali, iskreno rečeno, gledano sa ženske strane, nije mi ni supruga jasna. Mislim, ako bi udario mene ili dete jednom, plašio bi se da zaspi pored mene, Boga mi moga.
No, sve to ide, kao i sa svim žrtvama – polako. Polako "se kuvaju", godinama, i na kraju i ne vide u čemu su, mislim da je žrtvama jednako tako potrebna stručna pomoć kao i ovakvim nasilnicima….
Pozdrav i prijatan dan :).