Već sam rekla da mi je mati bila teško bolesna.
Onako svojeglava, uprkos mom protivljenju, na preglede je išla sama; onda joj je posle saopštenja teške dijagnoze taj isti lekar na klinici rekao:
Možemo da vas zakažemo za operaciju (termin za desetak meseci unapred), a mogu ja lično da vas operišem na privatnoj klinici za par dana – to će biti samo 2.500 eur, ja garantujem dobar ishod…
Iako vrlo kočoperna dama bez dlake na jeziku, moja stara mati je ostala bez teksta, vratila se kući, pregrizla, i rekla mi šta je bilo i ko je rekao to što je rekao.
E, važi.
Sutra ujutru ja obučem kompletnu uniformu, kliničku, okačim “pasalicu” sa koječime ispod prezimena, ponesem “darove”, i odem na tu kliniku – samo ušetam u lekarsku sobu, pred kraj jutarnjeg sastanka.
Malko čavrljam sa sestrama, objasnim da čekam načelnika (površno sam poznavala čoveka), i – kad je naišao – zamolim ga za pet minuta razgovora u četiri oka.
Čovek oštar, mojih godina, vrlo inteligentan, vrlo sposoban hirurg, važi inače za časnog lekara.
Ja mu kažem šta je bilo, zamolim ga najlepše što umem da učini nešto što pre, i ljubazno i blago mu objasnim da ću čudo da napravim ako je neko ne operiše JUČE, i njemu, i odeljenju, i lekaru koji je tražio pare, ima da izlaze u nastavcima u novinama.
A sve sa crvenom koprenom od besa pred očima.
Kolega, očito premoren na smrt, tim svetlim očima me je gledao netremice, saslušao vrlo pažljivo, i rekao mi ovako:
Ja trenutno ne mogu ništa, za par dana idem na godišnji odmor, a operativni program mi je takav da ne mogu ni rođenu majku da ubacim.
Ali, vidi: ja ću je zakazati za operaciju za desetak dana.
Ako ne bude na rasporedu neki od ova četiri lekara (daje mi brzo ispisano ceduljče sa četiri prezimena), ti kaži da tražiš da se odloži operacija i da je zakažu meni, prvi dan kada dođem sa odmora. Ne brini ništa, ne gubimo na vremenu, na vreme je stigla. Okej?
Okej.
Ja iščupam jednu prastaru medovinu, još kafe, zahvalim se najlepše što sam mogla, i odem….
Za desetak dana je moju majku operisao jedan od četvorice.
Baš onaj koji je tražio pare.
Nema završne rečenice….
……….
Ilustracije: Spencer Raynolds on myspace.com, Rage
12/10/2010 at 21:19
jbg (pardon my serbian), mi bez "pasalice" moemo samo da snimamo :)
ja imao slicnu situaciju sa ocem kada nije mogao da primi terapiju koja je znacila razliku izmedju zivota i smrti. Nisam imao telefon da snimam tada ali sam bio vrlo, vrlo ubedljiv sa "magacionerom" u klinickom centru. Toliko da je nepunih pet minuta kasnije licno doneo potrebnu terapiju.
Jaako su reki trenuci kad u meni proradi "animal instict"; jedan je "child abuse" a drugi ovo. Evo, 'vata me nervoza cak i od prisecanja :) Odo'… :)
12/10/2010 at 22:58
Slobodno, Milane, admin vas neće brisati :).
Kako već rekoh Šušumigi, sve znam, sve razumem, podržavam od srca.
A tek o zlostavljanju dece (na ma koji način)… k'o da gledam da ću i vama da pišem o tome, jednom…
Još jednom – hvala što ste došli i drago mi je da vas vidim :).
14/04/2012 at 18:11
Mi, obicni ljudi, smo u svakom pogledu nagrabusili, ne znam, kako mogu tako, dali su zakletvu, da ce casno da rade svoj posao, a oni tako, nije ovde rec o nekim plasticnim operacijama, pa da traze pare, ovde su u pitanju ljudski zivoti, strasno, drzava cuti, ljudi cute, i tako mi sa jedne tacke ni da se maknemo, a da svi kazemo sta se radi, bilo bi drugacije, vec svako se bori samo za sebe! :-(
14/04/2012 at 19:00
Ja sam 21 god (isključivo) privatnik… Pojma nemam šta sve dovede do ovako nečega, i pojma nemam šta takvo… takva osoba ima u glavi. Baš neka nam je Bog svima u pomoći :(.