Znate kako biva kad ste najmlađi: prvo idete na selo, dugo radite na određeno, sve kako Bog zapoveda…
Tako je i mene Milostivi metnuo u jedno selo na 20-tak kilometara od moje kuće, sa radnim vremenom od 6 ujutru.
Kako bi drugačije :).
Pošto je u ono doba autobuska linija do tamo išla jednom dnevno, a kola nisam imala, dogovorim ja sa poštanskim kombijem da me poveze svako jutro.
U povratku me je vozio neko od radnika iz obližnje fabrike… Kolima, kombijem, kamionom sa džakovima cementa, i tako slično…:).
Elem, onda ja svako jutro lepo skočim u 4, doručkujem, popijem kafu, stvorim se na vreme na radnom mestu…
A posao – malo bolje nego kopati u rudniku.
Ljudi tvrdi, nepoverljivi, poreklom brđani – a jedna malena i mlada zubarica od 51 kg – koja ne bi na vatri zasmrdila – nije dobra ni za sadevanje sena, kako mi reče jedan pacijent.
A tek “ne valjam” za vaditi zube… Što se najčešće i radilo.
U suprotnoj smeni je radila jedna mnogo starija koleginica, znate one jezičave oštrokonđe sa crno iscrtanim očima i punđom a la Jovanka Broz… Njoj su sekli i gume na kolima, ako nisu zadovoljni.
Vidim ja odma’ da će biti drž’- ne daj.
Rada i vađenja zuba se nisam bojala, znala sam da će kad-tad shvatiti da zube vadi tehnika, a ne snaga, ali – pridobiti poverenje tih ljudi… To je bilo nešto drugo.
Kako god, ja krenem polako – blago, strpljivo, malko sa odraslima, malko pregledi dece, polako se ja njima svidim.
Shvatili su da umem, da ne gubim nerve, da sa svima lepo, da nisam “uobražena kao ona druga“, i polako počeše da dolaze i kad ih ne boli ništa – tokom vremena sam uspela da im objasnim da je tako bolje.
Počeli su da mi donose pelcere za cveće za ordinaciju, selo je “na mobu” spolja okrečilo tu kućicu, insistirali su da mi stave bele zavesice – mora tako u tvojoj firmi, zubarka, postadoh nekako za nijansu više “njihova”.
Onda jedno veče neko lupa na vrata, tresu se prozori… A vrata otključana :).
Pa čujem tresak, prštanje stakla…
Taj neko je prošao kroz vrata.
A ja sama, moja stomatološka sestra to veče otišla ranije.
Upada jedan mlad čovek, meni poznat pacijent, sa pajserom, i kreće redom da obija metalne ormariće u pomoćnoj prostoriji. Ja sedim u ordinaciji kao da se ništa ne dešava, pijem kafu, Beinova poluga mi je u džepu, nemam gde da bežim, para nemam, ako je došlo da se gine – skupo ću ja moju malu kožu prodati…
Čovek dalje nastavlja da otvara redom, sve bez reči, vrlo brzo nađe karton flaša čistog alkohola (ukupno 9 litara), uzme sve i ode kako je i ušao…
Pa malo je reći da mi je srce sišlo u pete :).
Kad sam ostala sama i najzad mogla da dođem do telefona, nisam se ni setila da zovem policiju – zvala sam taksi, drhtala malo napolju dok nije došao, i onako u uniformi se dovezla kući.
Sutra – ja u prvoj smeni, i odmah u 6 ujutru dolazi “moj” obijač.
Malo zbunjen, nosi drugi, nov karton alkohola, a za njim još nekoliko ljudi.
Ljudi se zakartali, a pića nestalo, pa se dosetili :).
Jedan mi lepo reče: od apotekarskog alkohola – kad se doda malko destilovane vode i esencije od kruške, ispadne rakija – ama, fenomenalna, moja doktorka, a – vi nemojte šta zameriti, jel’…
I mahnu rukom onima iza sebe, i pojavi se – pečeno prase…. Usput su mi opravili ormariće, sve vratili kako je bilo, izgrliše se sa mnom onoliko i Bog zna kako, rod rođeni, i – odoše… :).
A posle 10 dana su me prebacili u drugo selo, ali to je neka druga priča….
Ilustracija: Mud, commons.wikimedia.org
Leave a Reply