Već dugo slušam kukanje NIS-ovaca, a sada, kada se “ruski socijalni program” bliži kraju, situacija je strašna.
Pre neki dan slušam jednog čoveka starijeg od mene, koji živi u stanu koji je ko zna kad od NIS-a dobio njegov otac.

Prošle godine negde u oktobru/novembru mu je bio krajnji rok da (veliki) stan (ot)kupi po nekoj povoljnoj, “socijalnoj” ceni – od oko 12.000 eura.

Pošto on te pare nije imao, a nije bio u mogućnosti da podigne kredit, pozajmi ili šta slično, sada je odjednom shvatio da živi u tuđem stanu, odnosno – da je vlasnik stana u stvari NIS.

Što takođe znači da NIS može jednog dana i da uzme stan natrag.

Jer – koji će đavo stan od 80-100.000 eura pedesettrogodišnjem SINU nekog njihovog (pokojnog) radnika?

Prvo, ja ću sada bezočno da zanemarim stambene doprinose koje su naši roditelji plaćali; em o tome ne znam mnogo, em je to davno prošlo vreme…

Drugo – ceo NIS je prodat, kako mi deluje.
Dakle, ako je tako, i stanovi, i vozila, i mašine – sve živo je prodato.
Mislim, nije više “društvena svojina”. I – ne važe stara pravila…

Treće – da sam ja kupila NIS, ja bih to isto tako.
Ako imam u vlasništvu stan koji mi treba, koji vredi mnogo – a u njemu živi ko zna ko, ko meni (kao novom vlasniku) nije od značaja, svakako ću mu ponuditi da ga u nekom razumnom roku povoljno kupi – a ako ne može ili neće – pa, stan je moj.

I sad, zašto je ovaj post zloban…

S jedne strane, ceo život gledam kako “naftaši” žive carski.
Dakle, sa više nego pristojnim primanjima, sa letovanjima i zimovanjima na rate i napola o trošku firme, odreda sa povelikim stanovima od firme…

Kad gledate kako odlaze s posla, cicike imaju Geox cipele, niže se taksi za taksijem koji ih odvozi…

Ne govorim o direktorima, da se razumemo.
I ne govorim o tome koliko dece NIS-ovaca je tamo našlo uhljebije i ko sve tamo radi.

S druge strane – nijedan, ali NIJEDAN doktor otkad sam u ovom poslu nije imao tolika primanja, niti dobio stan, niti šta slično.
O sebi da ne govorim…

Kad sam čula kako je jedna sekretarica iz NIS-a, koja je završila gimnaziju i ceo radni staž mazala nokte, u starosti od 50-tak godina pokupila 17-tak hiljada eura otpremnine i otišla, nije mi bilo dobro.

Šta sam ja, koji đavo, radila sve ove godine?
Šta su radile moje kolege u državnoj praksi?
Medicinska sestra u neonatološkoj intenzivnoj nezi ne zaslužuje takav život?

Ceo život smo bili parije prema “naftašima”…
Teško je ne biti pakostan u odnosu na “pobednike” iz nekog sasvim drugog sveta.

A opet, kad stavim ruku na srce…
Kosa mi se digne na glavi.

Socijalni program je pri kraju.
Dakle, na ulici će se naći mnogo ljudi, za koje čisto sumnjam da znaju šta je realan život, sumnjam da znaju dobro i posao kojim su se “bavili”, a tek ne neki drugi, ljudi koje ovo osiromašeno, jadno društvo ne može da uhljebi.
Nema ničeg što može da amortizuje ovoliko otpuštanja.

A kad na to dodam i Telekom, Elektrovojvodinu, ko zna šta sve ne što “naši” žele da prodaju, zlo mi dođe…

Znam Bog zna koliko ljudi koji žive u stanovima ovih firmi, a nemaju da plate otkup, koji ne umeju nešto drugo da rade, koji nemaju gde.

Uvek sam govorila da jedva čekam da Tito umre, a lepo kažu ljudi: pazi dobro šta ćeš poželeti…

 

Ilustracija: Politika.rs

Pročitajte i ovo: