Živela sam 32 godine u kući.
Mogu o tome roman da napišem :).
Poslednjih 20-tak godina živim u stanu.
Mogu i o tome roman da napišem.
Istina je negde na sredini – i jedno i drugo ima i mane i prednosti.
Intimno – sutra bih se vratila u kuću da živim, ali s kućom ima sledeći problem:
Za život u kući ili treba da imate (za današnje vreme) stvarno mnogo para, ili da vi sami mnogo radite.
Pošto sa mnom nije slučaj ni prvo ni drugo, eto mene u stanu.
Međutim, ima jedna stvar sa kućom koja je jako bitna, a koju ljudi slabo shvataju: infrastruktura.
CIVILIZACIJA, kratko rečeno.
Kuća u kojoj sam nekad živela
U mom gradu kuće su pretežno na periferiji, uslovno rečeno.
Pod tim ne podrazumevam da su fizički daleko od centra grada, ali su više nego dovoljno daleko da:
– imate nevolje s prevozom, posebno zimi (stavljala sam lance da izađem iz ulice na bulevar, iako ima par stotina metara),
– nevolje sa odnošenjem smeća, kanalizacijom (sami smo platili kanalizacionu mrežu), asfaltiranjem, internetom, telefonom… Nije pravilo, naravno, ali sve kasni u odnosu na zgrade.
– nevolje sa snabdevanjem (do pijace triput duže nego ovde, do pristojne mesare isto toliko u SUPROTNOM pravcu itd.),
– udaljenost zdravstvene mreže, i još koješta.
Udaljenost doma zdravlja i bolnice je ono što je mog oca nateralo da proda kuću (koju je sam zidao, onda znate koliko je bilo sati) i kupi stan.
Ako ste nekad videli ZAKLETOG pristalicu stanovanja u kući, to je moj matori. Vičan svemu, vredan i spretan, sa povelikom platom, uvek je sve održavao i uspevao bez po muke.
Sve do jednom.
Jedne zime je išao spoljnim stepenicama ka ulaznim vratima, okliznuo se, u padu zveknuo glavom u ogradu i ostao da leži.
Kad se osvestio, jedno vreme nije znao gde je, a još nedelju dana nije osećao ruke…
U najbližem dispanzeru nije bilo lekara.
Vikendom ne dolaze.
Najbliži sledeći dispanzer – 22 km.
Put neprolazan, zavejan.
Najbliža bolnica – u gradu, oko 35 km i isti problem s putem.
Uz sve to, veliko pitanje koliko bi moja mati uspela da doveze sebe i njega po tom vremenu. Ma, po bilo kom vremenu…
Mladi ljudi ginu za kućom, ja to i razumem i podržavam.
Samo jedno imajte u vidu: doći će vreme matorenja.
Došlo je vreme da mi treba dom zdravlja na 50 m, i bolnica na par kilometara udaljenosti.
Došlo je vreme da ne mogu uvek i svaki put da vozim kola.
Došlo je vreme da ne mogu tek tako lako sa pijace da docimam SVE što mi treba…
Pazite, ja sam ZDRAV ČOVEK, pokretan i u formi. Kontrolišem se redovno, nalazi su mi odlični, ne fali mi ništa.
Primetili ste ključne reči?
Kontrolišem se redovno.
O tome kako je kevi pozlilo (napad kamena u žuči), pa kako, čime i kada su je dovezli ovde u grad, kako je ćale te sekunde prodao kuću i kako smo nas dvoje tovarili stvari na kamion tog jutra kad je operisana, kako su moji bili po bolnicama i kako bih se valjda obesila da su bili udaljeni kilometrima ili desetinama kilometara – neću ni da počinjem…
Danas ne žali ni malo, dapače.
Često kaže: sreća Božja pa sam prodao kuću NA VREME.
Volite kuću, kuća je sjajna.
I imajte na umu da vreme ima zube…
……….
NAPOMENA:
Molim vas da imate u vidu da ni slučajno ne kritikujem ma koga ko živi u kući jer nije mogao drugačije da se skući i iz svih sličnih njemu znanih razloga.
Govorim o okolnostima kad čovek ima izbor; viđala sam mnogo puta da ljudi iz stana prelaze u kuću – u 90% slučajeva je to bila krupna greška; razlozi su pretežno romantične, a ne racionalne prirode i obično znače finansijsku propast.
Obrnuto obično ide glatko, ako su ljudi mlađi; ja sam od dosade okrečila troiposoban stan kad sam prešla iz kuće u stan, da ne govorim dalje…:).
Srećno svima, gde god da jeste.
Ilustracija: ©2015 Zubarica
26/02/2015 at 10:09
Istina je ne negde nego baš na sredini,
međutim napomena mi se ne sviđa, obe opcije sam probao i mogu iz iskustva da kažem sledeće:
-kod stana: pozicija same zgrade i ulice, raspored u stanu, sastav stanara zgrade odnosno komšija, znam zgrade i stanove u kojima ne bih živeo ni da mi ih poklone, ni u loodilu ne bih dozvolio sebi da me neko (sistemski) trpa u golubarnik gde ću biti nezadovoljan sa svim što ga okružuje svaki Božiji dan, to stvara tešku i neizlečivu bolest (i u glavi i u telu :) ),
-kod kuće: isto što se tiče pozicije kao kod stana, kuća (pogotovo ako nije nova-završena) zahteva neprestana ulaganja u ovo u ono, rupa bez dna, megalomanske građevine pogotovo su problematičen (nikad završene, nikad kraja),
Napomena :) rekao bih da mnogo toga zavisi od finansijske moći pojedinca, u oba slučaja može biti vrlo loše, ali ako imaš finansijsku sigurnost, u oba slučaja možeš odabrati idealnu kombinaciju po mnogim parametrima, prema sopstvenim potrebama, čak i ako omatoriš ;)
26/02/2015 at 13:51
U pravu si; moja napomena se odnosila na to da ne sudim ničijem izboru, prosto jer ima situacija gde nema druge; kuća sa slike je DANAS u asfaltiranoj ulici, sa gasom, telefonom i internetom, vodom i kanalizacijom – a kada je moj ćale kupio plac i počeo da zida, bila je doslovno jedina na livadi, bar 20 minuta peške od najbližeg gradskog prevoza.
Naravno da zavisi od finansija :).
Živela sam u dva stana dosad, a boravim u još tri :), svuda je različito.
Po meni, sad se stanovanje u stanovima (ovde) dosta upristojilo u odnosu na pre 20 godina, prosto jer su ljudi shvatili ono što vlasnici kuća odavno znaju: neće niko drugi, ako se samo ne dogovore.
I to je to.
26/02/2015 at 15:27
Ja živim u kući koja je stara 10 godina i ima praktično sve od onfrastrukture a pri tome nije zabačena.
Kada je kvalitet života u pitanju, kuća je neuporedivo bolja od stana.
Ali, činjenica je da traži više i novca i rada za održavanje… i pored toga što je moja kuća rađena po poslednjim standardima koji “ne predviđaju održavanje sem košenja trave i farbanja fasade jednom u 10 godina”. To je priča. Realnost je drugačija. Traži ona mnogo više od toga. Traži isto što i ona koja je pravljena pre 60 godina. Ostalo je marketing.
Ali… ja imam troje dece, svako dete ima svoju sobu, mi spavaću, dole su prostorije za dnevni život… radna soba, deo za firmu, velika terasa, dvorište…
A to košta i mora da se plati.
A dokle će se izdržati s plaćanjem i zdravljem… videćemo.
Sigurno da je u poznijem dobu stan mnogo bolje rešenje.
Uostalom, živeo sam u stanu (raznim stanovima) 25 od 51 godine života.
Sve znam.
26/02/2015 at 19:22
Jeste Sindža, baš o tome pričam.
U toj mojoj ulici su ljudi napravili velike kuće 1. jer je takav bio gradski plan, 2. jer su zamišljali da će dete živeti s njima.
E, nije nijedno.
Kad roditelji ostanu sami, a već nisu u cvetu mladosti – stan jeste rešenje. Ne samo zbog rada, nego i zbog para – kod ćaleta nešto kad kvrcne, dođe Stan – sve raskopa, opravi, posle sve vrati natrag, omalteriše, ogletuje, okreči, još i pločice zalepi, trošak se rasporedi na rate…
26/02/2015 at 20:09
Ne planiram da deca žive s mnom.
Ne planiram ništa jer kod nas ništa ne može da se planira.
Možda će jedno od rešenja biti da se kuća proda a onda… svako u svoj stan.
I to je dosta od mene… zar ne?
26/02/2015 at 22:08
I više nego dosta, komšo :).
27/02/2015 at 11:37
Sve zavisi. Kako rekoste, ima apuno za i protiv na obe strane.
Kada su se moji roditelji doselili u Niš, odmah iza Vojne bolnice, tu je pisalo- dobrodošli u Niš. Bili smo, dakle, daleka periferija, iako samo 4 km od grada. Danas do moje kuće vode dva bulevara, imam pijace na pet i 15 minuta peške, ambulatnu na 10 min, sve najveće megamarkete i ostale velike trgovinske lance na 10 do 15 min od kuće, prodavnice na svakom ćošku, autobuse do svakog dela grada na pet minuta.
Ali- uvek to ali, dok sam odrastala gledala sam prazna polja na desnoj obali Nišave i žalila retke stanovnike, koji tamo nisu imali ništa, ni put, bus je bio misaona imenica, ni prodavnice, ni ambulante… Danas je to najprivlačniji deo za stanovanje, jedva dsetak minuta busom dalje od moje kuće, i mada nemaju blizu ambulatnu i megamarkete, želim što nismo na vreme tamo kupili plac.
No, kako rekoste, kuća je rupa bez dna i za starije dane, ma koliko je lepo imati dvorište i nemati lupnjavu s leva i desna… stan je nužno zlo. Za onoga ko može.
01/03/2015 at 16:42
Draga Negoslava,
što se tiče života u kući, ja tu vidim dva ključna problema:
1. infrastruktura,
2. sama kuća.
Verujte da sam u životu videla možda 2-3 kuće koje su napravljene po projektu, za velike pare, koje imaju izolaciju i instalacije da boli glava, i da se greju na sveću, ali doslovno.
Ako se i zanemari infrastruktura, u celom mom starom kraju su kuće građene na mobu, po principu “sad imam para za toliko blokova i toliko cementa, pa ću ovde da dodam sobu/sprat” itd.
Naša kuća je jedina iz tog doba da ja znam da je grejanje rađeno tako da je došla firma, napravila projekat, sve sprovela i to je to.
Samim tim, troškovi budu ne ogromni nego jezivi…
Fala na poseti :).
07/04/2015 at 07:43
Poštovana Zubarice,
u nekim delovima se slažem sa Vama. Trenutno živim u kući, u manjem gradu, sa kompletnom infrastrukturom, dakle, gas, telefon, kanalizacija, internet, bolnica i dom zdravlja na 5 minuta. Kuća je nova, izolovana, sređena, ali uvek ima posla, očisti oluke, pukao je neki crep, očisti dvorište, poseci drvo, pokupi lišće, zasadi voćke, farbaj, kreči, kosi travu, čisti sneg, otkopavaj trotoar, sve se slažem.
Ali, kad dođe proleće, pa kad iznesem na dvorište sto i stolice, pa ležaljke, pa kad šetam bosa po travi, pa kad procveta moje cveće, mačke i pas leškare na suncu, raspalimo roštilj i pozovemo 20 ljudi…to nema cenu. Taj osećaj slobode da možeš kako hoćeš i gde hoćeš, da se sunčaš a da te niko ne gleda, da pustiš muziku do daske, da pereš auto u svom dvorištu, da bereš svoje jagode i maline, u jesen orahe…meni to mnogo znači.
Živela sam godinama i u stanu, ne mogu da kažem da mi je bilo loše, odlična zgrada, divan stan, sami na prvom spratu…ali! Mala terasa koja gleda na zapad, nikad sunca, životinje NE. Nemam ljubimca, u zgradi nema pušenja, prijatelje viđam napolju jer ne mogu da zapale.
Doduše, stan spremim cakum pakum za par sati pa ceo vikend leškarim, ali ako hoću malo sunca, moram u park. Nemam kud s biciklom, pa sam i njega batalila.
Za starije ljude, koji žive sami stan je svakako praktičnije rešenje, ali znam neke koji su u poznim godinama prešli u stan i jednostavno uveli. Nisu mogli da se sviknu.
Sve je individualno.
06/02/2018 at 01:29
Persijski kralj Kir Veliki je davno rekao “nežne teritorije odgajaju nežne ljude. Čudesna voća zemlje i jaki ratnici na rastu iz istog tla”.
Poslednje 3 godine živim u gradu, do tada sam ceo život proveo u kući na selu. Nikad mi ništa nije falilo.
I sada, kada mi se ukazala prilika da, samo blago izmestim porodicu iz grada (sa Podbare u Ledince), počele su da mi se javljaju sumnje… “a kako ću do doma zdravlja” “a šta ako moram da vodim dete na hitnu” “a u Ledincima nemam apoteku/radnju/piceriju koja radi 24×7” “a šta ako padne sneg”…
A treba da se preselimo iz stana od 40kvm u kucu od 100kvm.
I opet osećam zebnju…
Da ne poveruješ.
Uljuljkao me grad.
Propadoh.