Pretpostavljam da se pod ovim podrazumeva univerzalno zdravstveno osiguranje.
Koliko mogu da vidim na lajni, ovde se obično brkaju dve stvari: pristup zdravstvenoj zaštiti i finansiranje iste.
Univerzalno zdravstveno osiguranje ne podrazumeva obavezno univerzalni pristup zdravstvenoj zaštiti.
U praksi, mnoge zemlje obećavaju univerzalnu pokrivenost zdravstvenom zaštitom – koja realno ne postoji.
Ovakvi sistemi obično naginju na sledećim problemima:
– Cena koštanja je jeziva.
Kanadski zdravstveni sistem, koji se često uzima kao primer, je drugi najskuplji na svetu, čisto da imate predstavu (10.9% GDP u 2012. – dakle ogromne pare).
– Ne eliminišu se liste čekanja i slične anomalije; u Kanadi se 2013. čekanje pacijenta sa uputom od opšte prakse produžilo na 4.5 meseca (udvostručeno u odnosu na 1993.).
– Žestoka racionalizacija, restrikcija pristupa određenim službama i druge barijere ne samo da moraju biti prisutne, nego teže ka umnožavanju što se više smanjuje priliv novca za zdravstvenu zaštitu (a smanjuje se).
Da ne bude neke dileme, državna kontrola u sistemima univerzalnog zdravstvenog osiguranja je žestoka i neminovna.
Finansiranje zdravstvene zaštite, u osnovi (krajnje uprošćeno) može biti:
– tzv. single-payer system, ili
– multi-payer sistem zdravstevnog osiguranja.
O jednorogu zvanom BESPLATNA ZDRAVSTVENA ZAŠTITA sam već pisala.
Single-payer sistem znači da zdravstveno osiguranje finansira država i zasniva se na sistemu poreskog davanja; država obično ima žestoku kontrolu nad novcem i ustanovama.
Osnovna ideja je da se zdravstvena zaštita učini dostupnom svim građanima – odnosno, da pacijent ima slobodu da potraži pomoć kad god i gde god mu je potrebna i da se racionalizuje potrošnja zdravstvenog sistema.
Ovo zvuči bajno, svakako, ali je vrlo teško održivo – iz tog prostog razloga što i prebogate zemlje imaju ogromne probleme sa rastućim troškovima zdravstvenog sistema.
Ukratko – single-payer sistem može da znači i duge liste čekanja, restrikciju pristupa, mahinacije s novcem i milion drugih čuda, do te mere da se čak i AMA protivi ovakvom načinu finansiranja zdravstvene zaštite.
Multi-payer system znači da se zdravstvena zaštita osiguranika plaća iz više izvora.
Potpuno je jasno da je za ovako šta potrebno iz temelja promeniti naš zdravstveni sistem.
Trebalo bi da postoji objedinjena privatna i državna zdravstvena zaštita – ali i različite osiguravajuće kuće i vidovi zdravstvenog osiguranja koji bi na tržištu egzistirali ravnopravno sa državnim.
Zdravstveni sistem se ovako finansira u zemljama kao što su Japan, Švajcarska, Nemačka, Austrija, Belgija, Holandija…
Osim “državnog” doprinosa za zdravstveno osiguranje, osiguranik može da plaća i privatno zdravstveno osiguranje, ma kojoj kući koja postoji na tržištu.
UKRATKO.
Zdravstvo za sve – može.
Postoji samo jedan problem: koju vrstu usluga i na kom nivou će osiguranik moći da dobije bez dodatnog plaćanja iz džepa.
Znate sve.
Ilustracija: http://www.tradefairdates.com/Health-Care-M1230/Brussels.html
01/02/2015 at 21:52
Duboko sam ubeđen da je moguće napraviti funkcionalan i dobar zdravstveni sistem. I mislim da nije u pitanju problem ni u jednom od ova dva načina koji si ti navela. Problem je u ljudskoj pohlepi koja nema granica i koja se proširila na svaki mogući segment čovekovog društvenog funkcionisanja i koja zatire svaki smisao bilo kakvog organizovanog sistema koji treba da služi ljudima.
U Nemačkoj, naravno, mnogo manje, kod nas na dnu granice postojanja a u nekim državama… kao u zverinjaku.