Program u skraćenoj verziji možete pogledati ovde (.pdf), zdravstvo je na strani 6 i nadalje.
Ceo program možete pogledati ovde (.pdf), zdravstvo od strane 93.

Prvo, mislim da je vrlo bitno reći da su ljudi vrlo precizno i bez ustezanja stvari nazvali kako jeste, što je – po meni – za posebno poštovanje.
“U Srbiji nema zdravstvene politike”, “…najviše sredstava se troši na sofisticiranu opremu tercijernog nivoa..”, itd. – jesu rečenice koje opisuju KAKO JESTE.

Ono što bode oči vidite i sami – besplatna osnovna zdravstvena zaštita.
Verujem da dosad svi znaju da tako nešto ne postoji, ali ovo je samo uprošćeno – radikali zapravo verovatno misle na Beveridge sistem zdravstvene zaštite, čim se pominje Britanija.

Moram još jednom da kažem: TO NIJE BESPLATNA ZDRAVSTVENA ZAŠTITA.
Samo podrazumeva da nema direktnog plaćanja iz džepa osiguranika.

Pokušaću u ovo malo prostora da vam opišem dva oblika ovog modela zdravstvenog sistema, a vi pokušajte da zamislite koji je za nas realniji…

Svi (koji mogu) plaćaju zdravstveno osiguranje, a država raspoređuje sredstva kako nađe za shodno.
Ovaj sistem postoji u Britaniji, Španiji itd., ali i na Kubi.

Pazite, izuzetno lepo zvuči kad se narodu kaže da će imati zdravstvenu zaštitu tipa britanske, a da “ništa” neće morati da plaća, ali to jednostavno nije istina.

U Britaniji se od 1948. godine se itekako naplaćuju usluge povezane sa oftalmologijom, stomatološkom zaštitom, dugotrajnom negom bolesnika itd.
Dakle – NIJE baš da nema dodatnog plaćanja.

Ovaj sistem se finansira iz poreskih davanja, kao i iz sredstava zdravstvenog osiguranja.
Po mnogim ekspertima, prilično nezdrava logika – jer bazično ne teži tome da zdravstvo izdržava samo sebe…

Osim toga, u Britaniji itekako postoji dopunsko (privatno) zdravstveno osiguranje, mada mislim da ga ne koristi više od 10% stanovništva. NHS zapravo raspolaže novcem.

Privatna praksa itekako postoji, ali…
Privatne bolnice, lekari, stomatolozi – sklapaju ugovor sa NHS, koji im refundira pare kada leče stanovnike sa “državnim” zdravstvenim osiguranjem.

Da pogodite KOJI konkretno lekar i bolnica će sklopiti ugovor sa NHS?
Koji je bliži vatrici…

Prosečno vreme čekanja na pregled u NHS bolnici je tri nedelje. Bolnica je obavezna da u roku od 18 nedelja dovrši sve analize, testove, dođe do dijagnoze i počne lečenje.
Dobro ste pročitali.

Osim toga, ako pacijent sa privatnim osiguranjem bude primljen u NHS bolnicu, može itekako da se desi da mu se (lično ili od njegovog osiguranja) NHS naplati račun.
Bez obzira što se i od njegovog poreza plaća taj isti NHS.

Samo 51% korisnika se složilo sa izjavom: NHS is providing a good service.
Overall net positive satifaction je oko 25%…

Da ne govorimo o tome što poslednja reforma NHS teži da smanji troškove za 3 mlrd funti. I oni nemaju para kao i drugi modeli zdravstvene zaštite…

Pazite: sve vreme govorim o UREĐENOM obliku Beveridge sistema. U zemlji gde funkcioniše pravna država…
Jer isti sistem postoji i na Kubi.

Zdravstveni pokazatelji Kube su idealni; slikanje pred divnim klinikama pleni…
ALI.

Mit o kubanskom zdravstvu je samo to – u zemlji najstrašnije moralne, fizičke, ekonomske bede, u zemlji gde su egzekucije i tortura svakodnevna pojava, zdravstvo ne može biti “holivudsko”.

Na Kubi postoji IZVANREDNO zdravstvo.
Ali ne za prosečnog Kubanca.

Na Kubi postoje zapravo paralelno tri zdravstvena sistema:

TOURIST APARTHEID
Klinike su state-of-the-art. Vrhunska oprema, vrhunska usluga.

Aparthejd zbog toga što stranac nema priliku da vidi nešto drugo; ove klinke prate i odgovarajuće plaže, hoteli, ovo i ono… To je to.

ZDRAVSTVO ZA KUBANSKU ELITU
… je nijansu ispod prvog, ali jednako blistavo. U SSSR-u su se korisnici ovih usluga zvali “nomenklatura”, jasno vam je ko su.

ZDRAVSTVO ZA PLEBS
O tome postoji čitav niz dokumenata, možete i sami da pronađete.
You name it: pacijent treba da ponese pižamu, sapun, čaršave, toalet papir, SIJALICE.
Dobiti Aspirin može da bude mirakul, a naći antibiotike na crnom tržištu je više od sreće.

U državi gde ceo aparat države funkcioniše na principu Kube, npr. trgovina organima i decom (!) ima NEVIĐENE razmere.

Čuvena je izjava jednog medicinskog radnika novinaru Washington post-a:
Aspirin nisam imao godinu dana; ako imate sa sobom bilo kakve lekove, uzeću ih, makar im i istekao rok trajanja…

Lekari imaju ‘antikvarnu’ ili nikakvu opremu; latex rukavice, ako ih imaju, koriste iznova sa različitim pacijentima.
Igle za vađenje krvi ne samo da se koriste više puta, nego u ordinaciji postoji i kamen za oštrenje istih…

Prema izjavi jednog kubanskog lekara iz 2003., imao je platu oko 25 dolara (550 pezosa).

O fantastičnim zdravstvenim pokazateljima da ne pričam: javna je tajna da u zemlji sa totalitarnim režimom, gde država upravlja zdravstvom, možete bilo koji parametar da nacrtate kako volite…

A svi podaci imaju i svoju drugu stranu, samo ako se zagledate: smrtnost novorođenčadi je REALNO izuzetno mala; posebna briga se posvećuje trudnicama i novorođenčadi.
I nigde se ne kaže da se trudnoća prekida na POMISAO o tome da sa detetom nešto nije u redu – broj prekida trudnoće na Kubi je MONSTRUOZNO visok.
Eugenika? O, da.

ŠTA MISLITE, šta je verovatnije – koji od ova dva oblika modela nacionalne zdravstvene zaštite bi nas zapao?

Obaška što nacionalni model, u kojem država upravlja sredstvima zdravstvene zaštite iz centra, otvara CEO SPEKTAR mogućnosti za korupciju na najvišem nivou. Etatizam u najboljem obliku…

A najbitnije od svega u ovom programu je u sledećoj rečenici:

“Sadašnje veoma loše zdravstveno stanje stanovništva, neadekvatna i loša organizacija zdravstvene službe i veoma ograničena materijalna sredstva, zahtevaju brze i efikasne mere da se stanje prevaziđe.

Uvođenje nacionalnog sistema zdravstvene zaštite bi u tome MOGLO biti povoljnije rešenje od sadašnjeg sistema zdravstvenog osiguranja.”

Moglo bi biti?!
MOGLO BI BITI?
Ne zna se sigurno…

I tu sve moje teoretisanje pada u vodu…

……..
Ovde su mi ponešto pomogli jedan kolega iz KTL – National Public Health Institute of Finland, i još jedan iz Harley street (UK), hvala mnogo, Mito i Peđa :).
……..
EDIT:
Zbog pitanja na tviteru moram da dodam još jedno objašnjenje.
U tekstu programa se govori o “nacionalnom zdravstvenom osiguranju” i težnji da se uvede sistem nalik na britanski.

Ako se govori o NHI modelu, onda su željeni modeli npr. Kanada, Tajland, Južna Koreja.
Ali, ako se govori o Britaniji, ona ima bazično modifikovan Beveridge model (Beveridge ga je i dizajnirao i reformisao).

Dakle, u samom tekstu programa je takva formulacija, pa sam ja izabrala da govorim o Beveridge modelu, a ne o NHI kao takvom – i takva su i ograničenja ovog teksta.

 
Ilustracije: http://www.srphtc.ucla.edu/2012/aug/what-public-health-thoughts-local-health-department

Pročitajte i ovo: