Rekoh već da sam odrasla na periferiji, kao jedino žensko u 3-4 ulice – tako da i danas  imam pretežno muške drugare iz detinjstva.

Ima ih vrlo pametnih, ima i onih drugih :).
Danas su pretežno automehaničari, varioci, kuvari, električari… Ovo kažem zbog toga što se dešavalo da poneki od njih sa podozrenjem gleda na moje (kasnije) studiranje, a tek na ono slavno “biti doktorica”.

U tom svetu doktorica je sve ono naopako i svakojako što po stereotipu možete zamisliti: umišljena ćurka, koja neprekidno kupuje cipele, ne kuva, plače ako joj pukne nokat, ne ume da nazove “Stan” ako pukne cev u stanu, a ni curenje slavine nije manja tragedija, i sve tako dalje i tome slično.

Sad, mene su načelno gledali malko drugačije, ipak smo drugari – po njihovom mišljenju :), i uvek smo se dobro slagali, “iako sam doktorica”.

Jedan od retkih takvih mojih drugara koji je fakultetski obrazovan (i vrlo inteligentan) je bio uvek najglasniji kad se krene o tome kako su obrazovane žene glupače, a doktorice pogotovo…

…Kako žena ne treba da radi, nego da sedi kod kuće i gleda decu, da muža dočekuje sa temperiranom supom na belom stolnjaku i sve tome slično.

On je mene više nekako tolerisao, kao “drugara” koji mu je davao zupčanike za promenu prenosa na APN-u, a ja sam ga uvek zavitlavala zbog takvih stavova :).

Kako god, čovek se i oženio, tada nekada…
Našao je ženu baš kako je i govorio: ne baš prelepu, ali vrlo ljupku, milu, bezbojnu, “bešumnu”, bez truna vidljive pameti, koja je u njega gledala kao u kinesko božanstvo…

Dobili su dvoje (muške) dece – jako značajno, jer se imao čime hvaliti onoliko :).
Žena (naravno i normalno) nije radila, on je išao na posao u snežno belim košuljama, ispeglan i elegantan, bio je Baja.

Mene je i dalje z. naveliko na teme kako sam “emancipača”, “muškarača”, ovakva i onakva…:)

I taj Baja jednog dana doživi udes, posle možda petnaestak godina braka.
Prvo je bio dugo u bolnici.

Žena ne ume da podigne njegovu platu (!), dolazi mene da pita gde se plaća struja/voda/stan, plače po ceo dan, nema vozačku dozvolu, deca izgubljena, došlo da kola treba i registrovati – ajao, mene zove da me pita šta da kaže radnicima Ciklonizacije da li da joj prskaju stan protiv buba ili ne…

Očaj.

Moj drugar iz detinjstva izlazi iz bolnice.
Dalje duga rehabilitacija, duge terapije, kod kuće je…
U međuvremenu firma propada, on ostaje bez posla.
Okretan i vredan kakav jeste, skuplja nekako pare i izlazi na taksi.

Dalje idu beskrajni sati vožnje za malo para, na ženu ne može da se osloni ni da mu overi zdravstvenu knjižicu – a on radi 12 sati dnevno.
Ona je završila nešto škole, posla nema, on joj nalazi da sprema po kućama, ona se plaši gazda, ne ume sama da kupi pokaznu kartu, on ne može svuda da stigne, koleno i dalje stalno boli…

I onda mi jednog dana reče:
Kud nisam našao neku tako samostalnu i otresitu kao što si ti. 

E, onda sam ga psovala narednih pola sata.

Kad nekog znate od malena, kad ste zajedno igrali fudbal na ujedanje (bila sam najmanja od svih :), delili užinu i sve, onda itekako možete nekog da terate u lepu i pola dana ako treba.

Prvo sam ga psovala što omalovažava jednu finu i divnu osobu kao što je njegova venčana žena, jer ona to i jeste.
Drugo – jer je sam birao, i hvalio se naveliko time.
Treće, jer je meni svašta govorio decenijama.

I četvrto, ili – prvo:

Zato što je sasvim jasno da njegovo bedno, malo Ja nije moglo da podnese ženu većeg formata nego što je to jagnje koje je oženio.

Tada se ženio ženom koja je nesamostalni mali miš jer bi se osećao ugroženim od makar malo samostalnije, ne dao Bog i obrazovanije žene koja ima stav i glavu na ramenima, eventualno i svoju platu, koja može i da neće, da mu oponira, da ovo i da ono.

On me je slušao sasvim beo u licu, vrlo pažljivo.
Onda me je pitao da li sam završila, i zamolio čašicu rakije.

Nisam ga videla desetak dana, a kasnije se prema meni ponašao kao prema boginji…
Dok ga opet nisam oterala :), rekla da ne drami, samo je naučio nešto što je trebao daleko ranije.

No, ni to nije kraj.
Mali, bledi miš je posle meseci i meseci plakanja, presabrao neke stvari u glavi.
Upisala se na kurseve knjigovodstva, i našla posao u nekoj agenciji.
Onako mirna, vrlo vredna, pedantna i savesna, brzo je došla do pristojnih primanja, i – otišla.

Moj drugar danas živi sam.
Bledi miš nosi nakit (mada skroman), kostime i štiklice, ume da govori, na poslu je šef smene, deca su velika.
Muža ne zove; on je taj koji slini, pije, i nju moli da se vrati…

A ovo je priča za jedan mladi par, i za čoveka koji je spreman da ženi tu lepu devojku sa svojom glavom na ramenima.
I ja im još jednom želim mnogo sreće :).

Da je lako – nije, ali jeste lakše kad je onaj drugi sposoban da se (ne dao Bog) stara o svemu i kad niste tu, i kad ste bolesni, i kad ostanete bez posla, i kad se život ostrvi na oboje…

Sve najbolje, od srca.

 

Ilustracije: flickr.com, http://www.phonearena.com/news

Pročitajte i ovo: