Obećah Miogradu da ću mu jednom napisati zašto ovo mislim, a imam na umu jedan određeni primer (od milion) – kolegu koji je otišao maltene odmah čim je pokupio diplomu, otprilike 1987-8. ili tako negde.
To je lekar iz ovog teksta, sada u USA; kad se njegovo ime i prezime ukuca u Google, izađe 2.660 rezultata, ukratko.
Fakultet je završio glatko, pre roka, sa jednom devetkom, sa minimumom opterećenja – realno izuzetno inteligentan, izuzetno vredan, zaslužio debelo svaku ocenu.
Ako iko ima predstavu šta je u ono doba značilo izaći na ispit iz patologije U PREDROKU (znači, pre nego što se nastava završila) – e, nas dvoje smo bili jedini, ja sa stomatologije i on sa opšte medicine (isti program), dvoje ispred svih.
Dakle, o tom formatu govorimo.
On je otišao direktno u Njujork.
Odrao se od učenja i rada da dođe do svoje profesije, i…
Obreo se u velikoj bolnici, i – kao što biva na Zapadu, odmah je upao u mašinu, kao početnik.
Znate ono – kao u serijama o urgentnoj, smene od 72 sata – sa spavanjem stojećki.
Prvo što ga je šokiralo, jednog od naših najboljih studenata IKAD, je – da pojma nema kako se šta radi.
On je taj koji nije umeo da preparira butnu arteriju za braunilu, a to je dobio u prvih dva sata PO ULASKU u bolnicu.
Zahvaljujućoj zavidnoj inteligenciji, okretnosti, i prirodnoj vedrini, brzo je hvatao konce, i uspevao iz svega nekako da se iščupa.
Drugi šok koji je imao je – očigledna količina novca koja se troši vamo i namo.
Medicinski radnici oko njega su neprekidno bacali odeću za jednokratnu upotrebu i uzimali novu, da ne govorim o sanitetskom materijalu i svemu…
Kad se NAJZAD nekako posle beskrajnih sati rada dokopao lekarske sobe, sa drugim pripravnicima, onda su oni “dobili šok” – on je recitovao genetske sindrome za koje oni čuli nisu, i celo čudo informacija naučenih napamet…
Ali je još dugo jako, jako mnogo zaostajao za njima u praktičnom smislu.
Uspevao je i da uči, i da radi, i sto čuda – i danas došao dotle gde jeste.
Šta htedoh reći: pri odlasku je imao oko 23 godine.
Prvo, mogao je fizički da izdrži bilo šta.
Drugo – “taze” je diplomirao, i to ne preko veze, imao je sveže i odlično, “ondašnje” teorijsko znanje; daleko manja nevolja nego ja da treba sada da opet polažem internu, recimo.
Treće: da iz bilo kog razloga nije mogao, nije uspeo, nije hteo…
Vratio bi se od recimo 28 godina – u godinama kad je pola naše generacije možda tek diplomira(va)lo.
Četvrto: nije imao vremena da stigne ovde da postane “veličina”; dobro, ni po prirodi nije takav, ali je otišao “nezagađen” našim načinom razmišljanja, odnosom prema poslu, svim čudima…
Ovde ne možete nekog ko je duže bio u Domu zdravlja “poterati” da radi na način kao što se radi u privatnoj praksi, a kako bi se tek navikao na “inostrane” uslove rada…
Ih, koliko sam samo videla kolega i koleginica svih profila koji su otišli u razne zemlje – pa se vratili kivni, jer tamo nisu ODMAH specijalisti, doktori nauka i ko zna šta sve ne…
I ne misle ni u snu da rade više od 30 sati nedeljno, da ne govorim o dežurstvu i koječemu.
I zbog toga mislim – ne da mislim, nego sam duboko uverena – da onaj ko želi, treba – ako ikako može – da ode mlađi.
Normalno, viđala sam ja i starijih, i daleko starijih koju uspeju da odu i ostanu, čak daleko lakše nego kolega iz USA, ali za to je potreban poseban mindset :).
Potpuno sam zanemarila kakva je sada situacija i u stranim zemljama, koje su IKOM realne šanse za bilo šta, ali – ako iko želi da ode, svakako je drugačije od 23 nego od 43…
Srećno svima nama – i koji odlazimo, i dolazimo, i ostajemo ovde…
Ilustracija: http://heavyharmonies.com/cgi-bin/band.cgi?BandNum=696
17/09/2011 at 07:27
živa istina
17/09/2011 at 08:05
Ukupno gledano, mislim da je najbitniji mindset.
Ja ovde znam kolega/koleginica odgovarajućeg mindseta – a moje generacije – na prste jedne ruke.
Kod upola mlađih je već dramatično drugačije…
17/09/2011 at 10:09
Slažem se u potpunosti. Nažalost tužna je zemlja iz koje mladi odlaze ali to je postala naša svakodnevnica već…koliko? Nekih 25-30 godina! Kao i svi i ja imam prijatelja koji je otišao za Ameriku pre nekih 4-5 godina kao 25-godišnjak. Nije uspeo da završi fakultet ovde ali je otišao sa namerom da RADI! I ostao je eto toliko dugo. Dovija se na sve načine da produži svoj boravak i radi i teške fizičke poslove ali ideja mu je jednostavna. USPETI! Ovde ne bi imao šansu za to.
17/09/2011 at 10:17
Da; moj omiljeni primer je jedan prijatelj koji je otišao u doba raspada SFRJ, u (bogatu zapadnu) zemlju gde ne samo da obe njegove fakultetske diplome ništa nisu vredele i nije znao jezik (!), nego je pripadao svakoj jednoj “diskriminisanoj grupi” koju možete zamisliti.
Danas je (tamošnje) vrhunski obrazovan, na položaju, situiran, nije da leži na parama ali vrlo pristojno živi; to je postigao tako što se ODRAO od rada za proteklih 20-tak godina… Počeo je od čišćenja WC-a, pa ulica, pa tako redom.
Ne želim ni da mislim šta bi bilo da je ostao…
17/09/2011 at 13:16
hvala za tekst :) zao mi je sto sam otisao , a jos vise mi je zao sto ne vidim da ce se steci neki povoljni uslovi da se vratim. mislim da tako misli vecina mladih koji su otisli ( ma koje godine). formula za uspeh na zapadu je jednostavna : rad rad i opet rad-ako imas jos osobinu da si sposoban inteligentan vredan- onda ti je uspeh zagarntovan, a i ako nisi ziveces veoma pristojno. lepo je rekao jedan R.A. Rajs- Srbi cuvajte se sebe ! (tada jos nije bilo Jugoslavije)
17/09/2011 at 15:15
Hvala vama što ste došli, Miograde :).
Koliko ja znam, vrlo mnogo ljudi iz dijaspore misli slično kao vi.
A što se tiče rada i sposobnosti – ova dva čoveka koja sam opisala – bolje da su otišli. Takvi kakvi jesu, verovatno bi do danas bili ko zna šta, a svakako ne ovo što jesu – jer ne može svako da lupa glavom 20+ godina u jedno isto, već okrvavljeno mesto.
Ja vama želim od srca sve najbolje; Arčibaldov tekst je bezvremen, nije bitno kad je pisan… Na našu nesreću :(.