Obećah Miogradu da ću mu jednom napisati zašto ovo mislim, a imam na umu jedan određeni primer (od milion) – kolegu koji je otišao maltene odmah čim je pokupio diplomu, otprilike 1987-8. ili tako negde.

To je lekar iz ovog teksta, sada u USA; kad se njegovo ime i prezime ukuca u Google, izađe 2.660 rezultata, ukratko.

Fakultet je završio glatko, pre roka, sa jednom devetkom, sa minimumom opterećenja – realno izuzetno inteligentan, izuzetno vredan, zaslužio debelo svaku ocenu.

Ako iko ima predstavu šta je u ono doba značilo izaći na ispit iz patologije U PREDROKU (znači, pre nego što se nastava završila) – e, nas dvoje smo bili jedini, ja sa stomatologije i on sa opšte medicine (isti program), dvoje ispred svih.

Dakle, o tom formatu govorimo.

On je otišao direktno u Njujork.
Odrao se od učenja i rada da dođe do svoje profesije, i…

Obreo se u velikoj bolnici, i – kao što biva na Zapadu, odmah je upao u mašinu, kao početnik.
Znate ono – kao u serijama o urgentnoj, smene od 72 sata – sa spavanjem stojećki.

Prvo što ga je šokiralo, jednog od naših najboljih studenata IKAD, je – da pojma nema kako se šta radi.
On je taj koji nije umeo da preparira butnu arteriju za braunilu, a to je dobio u prvih dva sata PO ULASKU u bolnicu.

Zahvaljujućoj zavidnoj inteligenciji, okretnosti, i prirodnoj vedrini, brzo je hvatao konce, i uspevao iz svega nekako da se iščupa.

Drugi šok koji je imao je – očigledna količina novca koja se troši vamo i namo.
Medicinski radnici oko njega su neprekidno bacali odeću za jednokratnu upotrebu i uzimali novu, da ne govorim o sanitetskom materijalu i svemu…

Kad se NAJZAD nekako posle beskrajnih sati rada dokopao lekarske sobe, sa drugim pripravnicima, onda su oni “dobili šok” – on je recitovao genetske sindrome za koje oni čuli nisu, i celo čudo informacija naučenih napamet…

Ali je još dugo jako, jako mnogo zaostajao za njima u praktičnom smislu.

Uspevao je i da uči, i da radi, i sto čuda – i danas došao dotle gde jeste.

hard work

Šta htedoh reći: pri odlasku je imao oko 23 godine.

Prvo, mogao je fizički da izdrži bilo šta.
Drugo – “taze” je diplomirao, i to ne preko veze, imao je sveže i odlično, “ondašnje” teorijsko znanje; daleko manja nevolja nego ja da treba sada da opet polažem internu, recimo.
Treće: da iz bilo kog razloga nije mogao, nije uspeo, nije hteo…
Vratio bi se od recimo 28 godina – u godinama kad je pola naše generacije možda tek diplomira(va)lo.
Četvrto: nije imao vremena da stigne ovde da postane “veličina”; dobro, ni po prirodi nije takav, ali je otišao “nezagađen” našim načinom razmišljanja, odnosom prema poslu, svim čudima…

Ovde ne možete nekog ko je duže bio u Domu zdravlja “poterati” da radi na način kao što se radi u privatnoj praksi, a kako bi se tek navikao na “inostrane” uslove rada…

Ih, koliko sam samo videla kolega i koleginica svih profila koji su otišli u razne zemlje – pa se vratili kivni, jer tamo nisu ODMAH specijalisti, doktori nauka i ko zna šta sve ne…
I ne misle ni u snu da rade više od 30 sati nedeljno, da ne govorim o dežurstvu i koječemu.

I zbog toga mislim – ne da mislim, nego sam duboko uverena – da onaj ko želi, treba – ako ikako može – da ode mlađi.

Normalno, viđala sam ja i starijih, i daleko starijih koju uspeju da odu i ostanu, čak daleko lakše nego kolega iz USA, ali za to je potreban poseban mindset :).

Potpuno sam zanemarila kakva je sada situacija i u stranim zemljama, koje su IKOM realne šanse za bilo šta, ali – ako iko želi da ode, svakako je drugačije od 23 nego od 43…

Srećno svima nama – i koji odlazimo, i dolazimo, i ostajemo ovde…

Ilustracija: http://heavyharmonies.com/cgi-bin/band.cgi?BandNum=696