Pre milion godina moj otac je, kao ratno siroče, prebačen u Dom u Zagrebu.
Tamo je išao u srednju školu…
I stekao drugara.
To je bilo neobično prijateljstvo.
S jedne strane, doslovno gladno siroče, u uniformi štićenika Doma i ošišan do glave (zbog vašiju), a sa druge strane…
Jedinac poznate predratne porodice, koji je kao dete igrao tenis na Šalati, i živeo u ogromnom salonskom stanu nasred grada.
Moj otac je potom prešao u Beograd da studira, a on i njegov drugar Roman su nastavili da se dopisuju i – čestitaju jedan drugom novu godinu.
To je moglo biti pre 65 ili 70 godina…
Moj otac je svake godine kupovao najlepšu čestitku, vadio svoje nalivpero, svečano sedao, i svojim lepim, ispisanim rukopisom želeo Romanu i njegovoj porodici srećne božićne i novogodišnje praznike, dug život i dobro zdravlje, biranim rečima i s mnogo emocija.
Pre neku godinu, Roman je umro…
Moj otac je nastavio da piše njegovoj porodici.
Proletos je moj otac umro.
A polovinom Decembra sam ja promislila, otišla i kupila čestitku i koverat, našla svoje nalivpero kojim se nisam služila više od 30 godina, sela i počela da pišem…
Onda sam se setila kumova, i otišla po još čestitki.
Pa još nekih dragih ljudi…
Mislim da sam dosad ispisala 22 čestitke.
Probajte.
Anahrono jeste, troši vreme sigurno, a i košta nešto.
No, probajte nekom do koga vam je stalo da napišete nešto toplo i od srca i iskreno mu poželite sve najbolje, nikad ne znate kad će mu zatrebati.
A na prvom mestu – vi sami ćete biti srećni. Dok pišete, mislićete na tu osobu, želećete joj neke lepe stvari u ovom strašnom vremenu, i bićete sigurni da će to i stići kome je namenjeno.
Srećna vam Nova i svi praznici, Bog vam dao zdravlja.
Ilustracija: http://www.v3wall.com/ja/html/pic_down/1280_1024/pic_down_14573_1280_1024.html
Leave a Reply