Mi smo “vaspitani” da budemo… nadobudni.
Da sa visine nakrpimo pacijenta što ne pere zube, što je došao za zapuštenim zubima, koješta slično.
Mnogi od nas to uzmu zdravo za gotovo; mi sa visine svoga Zvanja posmatramo smrtnike, i imamo svako pravo da ih kudimo, grdimo, šta god da nam padne na pamet…
Takva sam i ja bila kao mlada zubarica.
Angel of mercy by Martine Rhyner
I onda, jednom davno, dođe mi na posao jedan sredovečan čovek, pristojno obučen, kulturan, očigledno obrazovan, kad je otvorio usta – katastrofa.
Nekoliko zuba za vađenje odmah, nekoliko na granici, infekcija, čudo…
Čoveku je neprijatno, izvinjava se što je zapustio zube – imao je lične i porodične probleme, ja – začudo – držim jezik za zubima, i krenem da radim.
Tokom više poseta, sve raščistim, smirim upale, kasnije i napravimo proteze, čovek vrlo zadovoljan…
Takođe, tokom poseta, pacijent poče polako da govori.
On je bio profesor univerziteta i doktor nauka.
Operisan je od tumora na hipofizi, a zbog teškog pristupa (anatomski gledano) mu je odstranjen samo deo tumora…
I u operaciji oštećen vidni živac, te ima samo deo vidnog polja.
Nekoliko meseci pre nego što sam ga prvi put videla, umrla mu je žena. Umrla je od karcinoma pluća, posle dugog bolovanja, on ju je negovao…
Posle još par meseci od završetka terapije, čovek navraća u prolazu da pita da li može da dovede sina da pogledamo njegove zube.
Ja kažem da nema problema, pitam koliko dete ima godina – 22, zakazujem ga i negde daleko mi prolazi kroz glavu da momak tog uzrasta može i sam da dođe…
U zakazanom terminu gospodin profesor dovodi visokog, sportski građenog mladića, koji nosi slušni aparat, govori dosta teško, ima neuromišićno oboljenje od kojeg ima nevoljne trzaje ruku i glave… Normalno inteligentan i vrlo vedar momak.
Jedino dete.
A meni srce stade u grlu.
Pet dana sam se zahvaljivala Bogu što mi je onda dao toliko mozga da ne krenem da solim pamet gospodinu profesoru.
I danas ga se sećam, i viđam ih obojicu, i svaki put (i posle dvadesetak godina) me podsete na to da pacijenta ne treba grditi ni za šta….
I još uvek ne mogu da shvatim kolege koji s vrata napadnu pacijenta – gde ste bili dosad, na šta ovo liči, kako vas nije sramota…
Mi pojma nemamo šta je tog čoveka dovelo dotle.
I nije naše da sudimo.
Naše je da pokušamo da razumemo, ako iko ima još toliko mozga i duše….
Ilustracije: ebsquart.com, Angel of mercy
13/09/2010 at 07:02
Svaka čast, volim ljude sa ovakvim stavom
13/09/2010 at 07:03
Hvala lepo, Nemanja :).
Imala sam vremena od… negde 1977-78., recimo, da formiram stav (od srednje medicinske) – a to je MNOGO vremena :)).
Hvala na komentaru i prijatan dan :).
13/09/2010 at 07:03
Bravo!!! :)
29/08/2011 at 08:30
Da, nikad niko ne zna šta je iza tuđih vrata i šta život donese čovjeku. Šteta što niste bliže, dolazila bih ja kod Vas :)
29/08/2011 at 08:50
Hvala lepo; verujte da me i danas duša zaboli kad se setim tog čoveka.
A ono magare našlo od cele ove priče da se zalepi BAŠ za to što je (sasvim slučajno) ovaj čovek bio i obrazovan… Tuga :(.
31/08/2011 at 09:10
Odličan tekst i odličan primer ne samo za vaše kolege nego i za sve nas…