Ponekad treba da kažem pacijentu najtežu dijagnozu.
Srećom, u takvom sam poslu da se to događa relativno retko, možda jednom godišnje.
Tu je jako veliki problem što čoveku treba sve da saopštim dovoljno ozbiljno da me ozbiljno shvati – da ne kaže “Mo’š misliti, ispiraću usta kamilicom pa će proći”, a dovoljno blago da ne krene da paniči, pada u nesvest i slično…
Onda par noći pre ne spavam, promišljam šta da kažem i kako da sročim, dok govorim pacijentu i rodbini merim svaki reč, a još par noći posle premotavam šta sam rekla, kojim tonom, redom i načinom, kada će mi se javiti hirurg sa izveštajem…
I mislim sve vreme kako su ti ljudi.
Uvek znam i šta je bilo posle….
Jednom sam pitala jednog pacijenta, uglednog onkologa u penziji, kako on na to gleda.
Vrlo mudar stari doktor mi je lepo rekao: dajte sve od sebe, i dalje ne mislite ni o čemu, ako ikako možete.
Ja upitah – na šta misli?
Fini čika reče:
Vidite ovako – ceo život sam odmeravao svaku reč, Bog mi je svedok.
Nikad, ali nikad za sve ove godine staža nisam uspeo da shvatim ljudsku reakciju.
Događalo se da ljudi na saopštavanje vrlo teških dijagnoza (i prognoza!) reaguju vrlo staloženo, odluče da se bore i – do kraja se i izbore.
Sa druge strane, viđao sam da na sasvim bezazlene dijagnoze krenu odmah da paniče, histerišu, i za nekoliko meseci umru od infarkta, recimo.
Nema pravila.
Kako god, to meni ne pomaže – svejedno ne mogu da spavam :(.
Ilustracija: http://www.deviantart.com/morelikethis/artists/209014959
Leave a Reply