Zamislite da pred vas iskoči tigar.
Onako, 300 kg GLADNIH mišića.

Prvo što reaguje je “primitivan mozak”, onaj koji prvo nastaje – amigdala.
Ona “priprema” organizam za fight, flight or freeze reakciju, a reaguje trenutno.

Drugim rečima: stimulusi koji dođu do talamusa idu delom u amigdalu – skače adrenalin, ubrzava se srčana radnja, emocije nebo paraju, oslobađa se kaskada hemikalija u organizmu, sve tome slično.

Ma, blago je reći trenutno, reaguje najbrže što možete zamisliti, jer je opstanak u pitanju.

Drugi deo spoljnih stimulusa ide u “racionalni mozak” (neokorteks), u “intelektualni mozak”, u kojem se informacije racionalno obrađuju.

Dosad se razumemo, je l’ da.

Problem je u tome što oko nas nema tigrova.
Bar nisam viđala poslednjih decenija.

A naš mozak svejednako funkcioniše po istom principu.

Dakle: ako je stimulus koji dolazi do talamusa PERCIPIRAN (ključna reč!) kao dramatičan, hitan, emocionalno značajan, ugrožavajući, preteći… “emocionalni mozak” će reagovati doslovno trenutno.

“EMOCIONALNI” MOZAK ĆE REAGOVATI PRE “RACIONALNOG”.

To je jednostavna neurofiziološka činjenica – emocionalni mozak reaguje brže od racionalnog čak i u stotinama milisekundi, što je vrlo značajno kašnjenje.

I sad tu negde nastaje problem.

Ako već postoje iste prethodne reakcije na slične stimuluse, stvaraju se određeni moždani putevi, to je tako jasno.

Plasticitet mozga je odavno poznata stvar: sposobnost mozgda da se neprekidno menja, “umrežava”, “razmrežava” i nanovo “premrežava” u zavisnosti od aktivnosti osobe.

U prevodu: ako amigdala “ne nađe” već poznati “put”, jer se nešto događa prvi put u životu, “poslušaće” direktivu neokorteksa, viših – racionalnih – moždanih centara.

No, ako je stimulus sa tom nekom istom reakcijom ponavljan – amigdala će odmah da reaguje poznatim putem i načinom, a “usput” će da prenebregne “naređenje” viših centara mozga.

Drugim rečima: amigdala “zatvara” puteve ka frontalnom neokorteksu, ka višim moždanim centrima.

Ovo se zove Amygdala hijack (Goleman), jer “emocionalni mozak” jednostavno “preuzme” – ako već postoji “snimak” (u hipotalamusu) da se na ovakav stimulus OVAKO reaguje.

Fokus se sužava, osoba se oseća kao da “mora” da reaguje i to baš tako kako reaguje, “zarobljena” je u viđenju samo jedne perspektive i nije u stanju da sagleda drugu, a to je stanje u kojem se, zapravo – oseća sigurnom.

Amigdala “komanduje”: “Danger, react. Danger, protect. Danger, attack.”

Amygdala hijack je po definiciji trenutna, predimenzionirana emocionalna reakcija na stimulus koji ju je izazvao.

To je:
– jaka emocionalna reakcija (obično neprimerena, jer – pogledajte gore: osoba reaguje na nešto percipirano kao značajno, ne na tigra direktno),
– sa trenutnim nastankom,
– sa kasnijim uviđanjem da reakcija nije bila adekvatna.

Zašto je ovo značajno?

Ako na lajni vidite da neko neće da vakciniše dete, a već imate “upisanu” reakciju na tu temu, može se desiti da namah izlijete kofu… žuči na autora takvih misli.

A da ste promislili…

Milion je takvih primera, posebno u međuljudskim odnosima – gde “emocionalni mozak”, brži i “agresivniji” može da načini veliku štetu.
Tipičan primer su svađe bračnih drugova, preterane reakcije na dečje nestašluke itd.

Emocionalno “pamćenje” itekako može da uslovljava vaše reakcije..

Psiholozi imaju izreku: Amygdala can hijack your life.

Dobra vest je – plasticitet mozga.

Postojeći “snimci” se mogu “preraditi”, osoba bilo koje starosti se može naučiti da reaguje drugačije, čime se mozak i fizički “prestruktuira”.

Moguće je.

Probajte :).

……….
(Napomena: tekst je pisan po sećanju; davno sam polagala anatomiju, neurofiziologiju i svašta slično, molim kolege da me isprave ako ima ozbiljnih grešaka.
Naravno, ovaj tekst je krajnje uprošćen za potrebe blogerluka :).
 
Ilustracija: http://www.humanbrainfacts.org/