Zašto doktor ponekad ne kaže strašnu istinu

Na žalost, već previše ljudi zna da se u slučaju teških oboljenja uglavnom dešavaju dve stvari: ili doktor odmah kaže šta je tačno, sa svim pratećim informacijama, ili se – prećutkuje.
Zašto?

1. Različito smo učeni; mi od pre 30 godina jedno, mlađi drugo..
I još da uzmete u obzir da nismo “učeni”, nego – indoktrinirani.

Medicinska etika podrazumeva sve i svašta, u načelu ima neke principe, koji se moraju preklapati sa obavezama i dužnostima medicinskog radnika, a sve to mora imati praktičnu vrednost – jer se primenjuje svaki dan.
Ovako:

Na sve ovo treba dodati i uslov bez kojeg se ne može: sve mora biti u najboljem interesu pacijenta.

Deontološki pristup rešavanju etičkih problema razmatra kako najbolje izaći na kraj sa sukobom dužnosti.
Pokušava da utvrdi prema kome tačno lekar ima “preču” obavezu – prema sebi, zvanju, kolegama, pacijentu, njegovoj porodici, društvu… I da pomiri sve to.

Utilitarni pristup razmatra – primarno posledice.
Ovaj se smatra “bezosećajnim” pristupom, koji se mnogo “poštapa” medicinom zasnovanom na dokazima (EBM), pokušava da na više pragmatičan način reši probleme, drži se principa.

Mi smo (pre 31 godinu :) učeni deontološkom pristupu, a primarno tome da – iako nepoštovanje pojedinih dužnosti ne mora imati posledice – dužnost mora uvek da bude prisutna.
Drugim rečima, medicinski radnik MORA, ma kakav ishod bio, ili kako deontologija kaže – “duties end in themselves”.

Na primer: u UK je jedan od poznatih sudskih procesa na ovu temu Gillick v. West Norfolk and Wisbech Area Health Authority.

Majka je tužila medicinsku ustanovu, jer je nadležni lekar sa detetom od 16 godina bez eksplicitnog pristanka roditelja razgovarao o kontracepciji, seksualnom životu i slično.

S jedne strane – imate roditelja koji ima pravo da zna šta se priča detetu, a sa druge – obavezu lekara da odgovori pacijentu.
Da skratim priču – najzad je odlučeno u korist lekara, jer je Vrhovni sud zaključio da je bolje da je dete čulo odgovore koji su je zanimali, nego da nije.
Krajnji cilj: dobrobit pacijenta.
Odgovornost: primarno prema pacijentu, pa struci, pa na kraju prema roditeljima.

Drugim rečima, u nekim situacijama može da se desi da “naši” zakoni prosto prevladaju “svetovne” zakone, ako dođe do sudskog procesa.

2. Različiti smo ljudi.
Razmotrite jednu ovakvu situaciju.

Šta ako pacijent otvoreno kaže – “Ako je rak, ubiću se?”
A etika kaže – primum nil nocere…

Ili – šta ako se pacijentu kaže nešto “umotano u šećer”, a on krene sa nekim životnim odlukama koje mogu da upropaste celu porodicu?
Ako odluči da se podvrgne eksperimentalnom, alternativnom, i/ili agresivnom lečenju od kojeg ne može imati velike koristi…?

Šta ako porodica traži od doktora da prećuti istinu?
Šta ako doktor proceni da neko od članova bliže porodice “neće izdržati”?

Šta želi sam pacijent?
Šta KAŽE da želi, a šta zapravo želi?

Prema jednom USA istraživanju, 98% ispitanika izjavljuje da bi želelo da im se kaže cela istina.
Naravno da to nije REALNO tako..

U zapadnjačkoj medicini je ISTINA sveto pravilo.
U nekim drugim narodima i religijama – nije.

Kod nekih Azijata i Muslimana teška bolest, sa pratećim lečenjem i tegobama postaje family affair.
Cela porodica razmatra situaciju i donosi odluku – što nama, Zapadnjacima koji insistiramo na etičkom pravilu autonomije odlučivanja pacijenta – može biti apsolutno šokantno.

Prema jednom japanskom istraživanju, 46% porodica smatra da je NJIHOVA dužnost da se brinu o pacijentu, pri čemu je zvanična medicina sekundarni oslonac.

U Etiopiji postoji duboko uvreženo verovanje da pacijent lako može da umre od šoka pri saopštavanju teške dijagnoze.

A lekari?

U UK, na primer, važi Gold Standards Framework, prema kojem pacijentu mora da se kaže sve o dijagnozi, lečenju, prognozi.

Prema drugom istraživanju – većina lekara izjavljuje da je spremna da npr. falsifikuje/prikrije podatke o polnoj infekciji, da bi pacijent mogao da stupi u brak (da partnerka to ne sazna)…

Do svih vrsta laži (altruistička, prava, “bela” laž), mi – od svog sveta – najčešće pribegavamo onoj prvoj…

I sad, na sve ovo rečeno dodate da sam doktor, kao čovek, smrtan i krvav ispod kože, treba da promišlja o svemu, da izbalansira svaku reč, i najzad – da ima petlju da kaže.

Da ne govorim tek o tome da uopšte ŽELI da odvoji vreme za ovakva promišljanja..
Svi mi nekad ne spavamo.

A u medicinskoj etici ne postoji priča “one rule fits all”…

Bilo na testu. Ispravan odgovor: prvo pitajte pacijenta RT @zubarica: Zašto doktor ponekad ne kaže strašnu istinu http://t.co/SSqXj70Ukn

— Miloš Miljković (@Miljko) August 17, 2013

 
……….
Ilustracije: Sorrow, Utopic man

Literatura:
1. Truth telling, autonomy and the role ofmetaphor. J Med Ethics 2007;33:11‐14.
2. Novack DH, Arnold R, Forrow L, Ladinsky M, Pezzullo J. Physicians’ attitudes toward
using deception to resolve difficult ethical problems. JAMA.1989;261:2980‐2985.
3. Feldman RS, Forrest JA, Happ BR. Self‐presentation and verbal deception: Do self‐presentersliemore? Basic and Applied Social Psychology, 2002;24:163–170.
4. Beyda DH. “Liar, Liar, Pants on Fire” Truth telling as a moral obligation. Chair, Bioethics Pediatric Critical Care, Phoenix Children’s Hospital.
5. Gwyther L, Brennan F, Harding R. Advancing palliative care as a human right. J Pain Symptom Manag 2009;38:767-774.
6. Clark K, Phillips J. End of life care: the importance of ethnicity and culture. Aust Fam Physician 2010;39:210-213.