Pre neki dan mi mlada koleginica priča kako je tražila gde će da odradi pripravnički staž.
Sposobna, jako pristojna, privlačna i rečita malena zubarica je lepo krenula redom.
Prvo po Beogradu, pa posle po okolnim naseljima, po privatnim ordinacijama i domovima zdravlja.
Šta su joj sve govorili, ne želite da znate – sve do toga da se vrati tamo odakle je (Zapadna Srbija).
Pretpostavljam da su te kolege odreda rođeni Beograđani 18 kolena unazad.
O načinu i tonu da i ne govorim.
Pazite, nije ona ni prva ni jedina takva, niti je ovo specifično za moj esnaf.
Pre neko jutro ušetam u pekaru, red do vrata.
Odmah iza mene uđe jedna mlada žena, otprilike bar u sedmom mesecu trudnoće, sa detencetom od oko godinu i po u naručju, a iza nje još nekoliko ljudi.
Ja odmah rekoh da izvoli pre mene, ona se ozareno zahvali.
Radnica u pekari reče da je to prosto čudo da neko pusti mladu majku/trudnicu, ne dešava se.
Ostatak reda me je ružno gledao i zdušno grupno mrzeo, a ja sam im uzvratila ružnim gledanjem i jasnim stavom da samo čekam da guknu, pa da čuju svoje dobro jutro.
Onda tako nekad mislim – imam 51 godinu, i sećam se odlično da sam imala 20.
Majke mi sam imala :).
Sećam se i da sam bila početnik od oko 21 godinu, i plakala bulevarom duž 7 autobuskih stanica što ne umem da izvadim umnjak.
Sećam se da sam od 26 godina bila odbijena na konkursu samo zato što sam trudnica.
Sećam se kako su mi pomagali sa troje manje dece na moru, i sa koferima i svim, imala sam 34 godine.
Svega se sećam, nije bilo lako.
Je l’ se drugi ljudi ne sećaju?
Svi smo se rodili od pet banki, cool, situirani, matori i pametni?
Niko nije bio trudnica, imao dete, bio početnik, borio se za nešto?
Ili se samo ja sećam kako je biti mlad i imati 1001 problem?
Ilustracija: http://www.punknews.org/review/12093/citizen-youth
27/06/2014 at 14:10
Kratko je sećanje na Balkanu.
Kad je neko drugi u pitanju.
27/06/2014 at 14:13
Eh, komšo… Imaš troje dece, kako da ne pustiš trudnicu da sedne?
Posebno mi je bilo naopako kad su se pojavili natpisi: Dajte prednost trudnicama i majkama male dece, to treba pismeno naložiti?
Hja :(.
27/06/2014 at 14:25
Ljudi više ne žele da propuste trudnice preko reda – to rade samo po nalogu službenog lica koje je zaduženo za taj red. Da li je to službenica na šalteru, pekarka, čuvar u pošti, tek u redu uglavnom svi ignorišu stomak, dok se zaposleni ne obrati ljudima da “propuste trudnicu”. Takođe, dešava se da ljudi koji stoje iza trudnice govore: “pa prođite napred, vi imate prednost”, a svi koji su ispred nekim čudom ne čuju / ne vide šta se iza njih dešava.
Ipak, nisu sve zemlje takve. U Engleskoj, na primer, to “preko reda” ne postoji. Trudnice su iste kao i svi ostali, neka čekaju kad su htele da budu trudne.
Doživela sam simpatičnu situaciju pre par nedelja u Zagrebu. Sedela sam sa torbom u krilu, a tramvaj se polako punio. U nekom momentu me je gospođa pored mene zamolila da ustanem da pustim baku koja je stajala iza mene da sedne. Naravno da sam ustala. Ali mi se onda odjednom video stomak (tek ušla u drugo tromesečje) – i naprasno su svi koji su sedeli u okolini počeli da ustaju i da me teraju da sednem! “Prevoz je veoma opasan, morate sesti jer morate čuvati bebu!” :)
Ima ljudi i ovakvih i onakvih, ali se u zemljama na Balkanu, čini mi se, i dalje mnogo više pomaže majkama i trudnicama nego na zlom zapadu.
A što se staža tiče, šetala sam od apoteke do apoteke, i dobijala razne odgovore. Niko nije bio neprijatan, ali su mi svi stavili do znanja “da je bolje da sednem i učim za to vreme, nego da gubim vreme u apoteci”.
Eto, moje iskustvo.
Veliki pozdrav iz, sada, Zagreba, a onda uskoro idemo dalje!
Lana
27/06/2014 at 14:30
Hvala najlepše, i vama svako dobro koleginice :*
Ja sam kao trudnica doživljavala u Crnoj Gori i Mađarskoj da ljudi prave mesta i redom ustaju da sednem itd., iako sam bila zdrava – prava trudnica u otprilike petom mesecu… Ovde je to sada jako retko, kako vidim.
A o odnosu prema mladim kolegama verujem da mogu romani da se pišu :(.
28/06/2014 at 19:49
Bravo za tekst!
Kratko i jasno.
Zaista, mnogi su zaboravili, svuda se to vidi. Čak i dobar dan da kažu, a decu su vaspitavali, tako da se deca, u nekim tridesetim, četrdesetim jave lepo, a njihovi roditelji u sedamdesetim, ćute kad ih pozdravite i osmehnete se, namrgođeni su, na izvini kažu: Šta izvini, j***…Dobra je današnja omladina, kakvi smo mi.Neću da smaram, imam jedno mlado ženče, zubaricu, fenomenalna je, a bez posla, sad gaji decu, to je najvažniji posao, ali šta joj je sve nuđeno…drugi put, ili nikad.
30/06/2014 at 11:03
Mozda je i u Srbiju dosetala lagano ta polna jednakost za koju se nacelno toliko zalazemo. Kada sam pricala ljudima kako je u Holandiji, nisu mi verovali. Ovde trudnice nemaju nikakve beneficije, na poslu su mahom vec dva meseca posle porodjaja, niko im u vozu i autobusu ne ustaje, pa makar imale pride i copor dece. ISto vazi i za stare i bolesne, i u bilo kakvoj meri onseposobljene ljude. Nema pustanja preko reda ni pomaganja sa koferima, biciklom i sl. nigde, a nikome ne bi palo na pamet ni da priupita. Ne daj Boze, zene bi se i same uvredile ako im neko pridrzi vrata ili kaput.
Ovo su sve primetili i ljudi koji su mi dolazili u posetu. Da ne bude da je u Srbiji sve uzas, nedavno sam bila u Beogradu sa prijateljicom Holandjankom, koja je bila zapanjena generalnim kavaljerstvom i ljubaznoscu.
Ipak, nije sve bas toliko lose koliko mi tezimo da mislimo, lai je poenta povremeno promeniti ili makar osveziti perspektivu.
16/07/2014 at 00:37
Barem oni koje ja znam, ajde ne svi se ponasaju kao da su od majke rođeni sa sve turbinom u ruci. Naravno niko ne želi da preuzme odgovornot za mlađe kolege i njihov rad, pa je stoga danas nastao postulat da se uči GLEDANJEM. Onih pravih metora kakve su imale stare generacije stomatologa toga više nama tj. jako su retki.
E tako vi gledate starijeg kolegu sa 30 godina iskustva i gledate i gledate odgledate 30 totalnih proteza i pomislite MA PIČKIN DIM!!! I onda krenete, sad će te vi da. Pa dođe kerovanje individualne kešike….neće nešto majku mu. Sve radite kao veliki doktor stariji kolega ali neće vakum pa to ti je, pa se izlije na unutrašnjost kašike pa ovo pa ono. Naravno posle 5 minuta vaše muke pod izgovorom DA NE ŠIKANIRAŠ PACIJENTA, dolazi Mr stariji kolega her dr mr naučeno rođeni , koji je od prvog dana sve radio kao što radi i posle 30 godina iskusta i završava posao za 3 i po minuta. I zanačajno vas pita JESI LI SHVATIO kako se radi?
PA DA SHVATIO SAM!!!
16/07/2014 at 14:02
Dragi kolega,
nešto jako ružno je – “znaćeš kad budeš imao 25+ godina staža”.
Nisam pristalica toga da se baš svakom mladom kolegi crta i objašnjava nadugačko, bez uvrede – neki nisu vredni toga – ali ovo je rečenica koju izgovaraju oni koji su PLAĆENI da uče mlad svet, to je veliki problem.
Na žalost, sve je manje “učitelja” uopšte, a posebno onakvih kakve sam ja imala pre tridesetak godina. Ovde je nekad samo jedan dom zdravlja imao 12 specijalista sa mentorskim pravom, a danas cela stomatološka služba ima samo par mentora jedne specijalnosti… Deca nemaju gde staž da odrade, nemaju s kim, nemaju čime.
Srećno, šta da vam kažem :).
11/09/2014 at 00:36
Draga koleginice,
citam Vas blog ponekad i imala sam potrebu da Vam napisem jedan lijep primjer.
Prije nesto manje od mjesec dana sam zavrsila staz i polozila drzavni ispit. Tokom tih godinu dana imala sam divnog mentora. Bas ta stara garda ( sa 30 g iskustva) koji je svojim strpljivoscu, smirenoscu, entuzijazmom i energijom ucinio da po prvi puta istinski zavolim ovaj poziv. Vratio mi je vjeru u dobre ljude i humane ljekare.
Medjutim, ja sam od prvog dana radila sve. Prala instrumente, vodila kartone, primala pozive, ostaja van radnog vremena. Svojom predanoscu sam mu dala do znanja da ja hocu da sticem znanje i iskustvo, a ne da paradiram sa diplomom. Prvih mjesec-dva jesam samo gledala, pratila, po 100x isti slucaj, ali kad sam sjela da radim nisam ustajala :-) Necu pretjerati ako kazem da je bilodana, vise puta u toku sedmice da smo radili ( pod tim podrazumjevam asistiranje, gledanje, a i sprovodjenje terapije ) i po 16h dnevno.
Ni tada, a ni danas mi nije ‘ispod casti’ da pozovem svog mentora da prekontrolise moj rad. Ili da mi pomogne, ako sam zapela..na dg ili na th.
Moja poenta jeste da je za uspjesan staz, potrebno isto sto i za bilo koji uspjeh u zivotu: malo srece, posvecenost cilju i vrijedan rad. Hrabrost u prepoznavanju sopstvene intuicije je uvijek plus.
Hvala Vam sto podrzavate mladje narastaje :-)
Veliki pozdrav za Vas uz rijeci naseg cijenjenog Partijaha Pavla :” Bice nam bolje, kad budemo bolji”.
11/09/2014 at 01:49
*Partrijaha
Vjerovatno se potkrala jos koja greskica, ali ova mi se ucinila isuvise velika da je zanemarim.