Who dares…

Na prethodnom postu mi Tomcaa reče kako sve zna i vidi i u prilici je, samo ne može “da krene” :).

Onda mi pade na pamet moja zaova, koja je kao devojka/mlada žena imala sličan problem.
Ona je vrlo inteligentna, ni luda ni blesava :), dapače, ali jednostavno joj se neprekidno događalo da oćuti ono što ne treba.

Još ako na to dodate da je milo delovala (plavokosa, ljupka, sanjarske plave okice…), onda nije čudo da je spoljnjem svetu delovala čak i budalasto na momente.

U životu je tako da često morate ZINUTI :), stisnuti petlju da krenete, da kažete nekom nešto, ma šta bilo u pitanju, a ona se nekako nije usuđivala.
Bila je itekako svesna svoje mane i grizla se zbog toga.

Onda je jednom mene zvala na kafu da me pita kako to ja…
Pošto ja nikad vala nisam imala problem da kažem nekom šta hoću ili šta mislim, ma koliko bio nepoznat, iznad mene ili ma šta slično, ja pokušah da joj objasnim svoj stav.

Daleko od toga da je meni uvek bilo svejedno da otvorim usta :), ali je jednostavno često bilo jače od mene tada.
Ja sam joj savetovala da skupi hrabrost samo za prvih deset sekundi, samo za prvih par rečenica.

Vidite koja je logika: ako ona vidi (a vidi, nije ni glupa ni slepa) da je npr. mesar vara na meri, može da oćuti, i da dođe kući da se živa ždere što je oćutala.

A može da skupi hrabrost samo za dve rečenice, i da mu kaže: Izvinite, niti ste dobro odmerili, niti je iznos koliki treba da bude; ili: Molim vas, tražila sam 500 a ne 590 g mlevenog mesa.

On će njoj odgovoriti bilo šta, onda će ona morati njemu, često će zinuti i ostali koji čekaju u redu, i – eto gotovo :).

Sa prilaženjem ženskom svetu je slično.
Moji drugari su smišljali razne načine kako samo da priđu devojci, da progovore neku reč u punoj diskoteci, a dalje će već nekako.

Bilo je i “Ti mene voliš, a ja tebe?” :), recitovanja Sandberga (“Postoje cipele koje ljubav nosi, a njen dolazak je tajna…”), jedan je čak nosio beo konac i iglu i nudio devojci ako joj slučajno otpadne dugme da joj se nađe…:).

Moj kolega iz priče je često nailazio sa ružom – tome malo koja žena može odoleti.
I da skratim: ne ide ako se ne proba.

Kad su se pojavili mobilni, slanje SMS-a mi je bilo baš onako, zlo jedno…:).
Onda sam pitala jednog mladog kolegu kako on to tako lako, pa mi je on opušteno rekao: moja doktorka, to samo prvih hiljadu ide malko teže, posle je OK :).
I ja danas mogu da kuckam poruke gledajući unaokolo; dakle – vežba.

U tom vežbanju ćete “popiti šta ne treba” Bog zna koliko puta; ali ćete naučiti mnogo, šta god da je u pitanju, upoznaćete načine na koje ljudi reaguju, ići će vam sve bolje i bolje…

A posledica toga je da ćete steći samopouzdanje koje se VIDI.

Na meni i na mnogim drugim ljudima se samopouzdanje jasno oseća, prosto zato što su probali milione puta tokom mnogo godina, nije bitno da li od svog profesora tražite nešto “nemoguće”, da li devojku pitate za izlazak, da li momka pitate za izlazak :), da li čak prosite nekog…

O da, i to sam videla jednom :).

A tako stečeno samopouzdanje, preko dva miliona uspona i padova, ljude vama privlači kao magnet.

Pomislite: šta može najstrašnije da vam se desi?

Da (ne dao Bog) padnete mrtvi na mestu? Mala verovatnoća :).
Da vas odbije? Heh. Naići će drugi/druga.
Da vas odbije profesor? Mo’š misliti, bar ste probali.

Daleko je gore oćutati pa se gristi kasnije.
Meni bar :).

I – mnogo sreće :).

Nastavak: Još jednom: Who dares… wins

Ilustracija: talismanofcourage.freeforums.org.