Juče me jedan poslovni saradnik zamoli da ga sačekam ispred ordinacije, da ne luta mnogo.
Izađem napolje, nema ga, dosadno.
Gledam okolo – maltene naspram vrata ordinacije su vrata jedne malene prodavnice mlečnih proizvoda.
Gospođa mlekarica je već bila zaključala i otišla kući, i ja tako dokona stojim i gledam u tamnosmeđa sigurnosna vrata, “iznenada” shvatajući da ih je neko upravo ižvrljao sprejom.
Dalje čekam, te žute žvrljotine mi idu na nerve, i dalje dosadno, ovog nema… Vratim se u ordinaciju, uzmem akrilne kiseline, apsolutnog alkohola, malo gaze, i krenem da trljam ta žuta slova.
Jeee, silazi!
Skinuh žvrljotine s vrata, pređem na poštansko sanduče (isto tamnosmeđe, isto žuta slova).
I tek tu shvatim da prolazi mnogo ljudi, da sam u uniformi, i da me gledaju kao nenormalnu.
Mene tu svako zna; ljudi se javljaju u prolazu, gledajući me doslovno kao ludu.
Jedan komšija se zaustavio, pitao me šta radim, rekao da bi on to acetonom.
Odgovorih da bih i ja, da su moja vrata :), ali pošto nisu – ne bih da rizikujem da skinem i farbu s vrata…
Ovaj ode.
Bilo je još par viših stručnih savetnika s rukama u džepovima, ne želite da znate.
Kad sam sve poskidala, odmakla se da vidim – slova nema, ali je muzgavo.
Vratim se u ordinaciju, napravim malko jači rastvor Asepsola u vrućoj vodi – krenem da brišem, ide kao po loju.
Pojavi se još jedan bračni par komšija.
Zajedno: Dobar dan komšinice, šta to radite?
Ja: Evo skidam farbu s M. vrata.
On: Baš je lepo sišlo, biće kao novo… Je li to vaša prodavnica?
Ja: Jok, komšija.
On: Onda je zajednička?
Ja: Ma jok komšija, nemamo nikakve veze, samo me nervirali ti grafiti.
On: E pa dobro, srećna radnja komšinice…
(Supruga, u odlasku, tiho: Pusti ženu, i ti svašta pitaš, znaš da su to ti manični privatnici.)
Ja ostadoh PAF, onako s čančetom i sunđerom u ruci.
Mislila sam da sam navikla na to što me čudno gledaju kad krečim, metem okolo, perem prozore, bilo šta… Ali da sam MANIČNA dosad nisam nikad čula.
Onda sam nazvala “mlekaricu” da joj kažem da sam joj skinula to s vrata, i da se ne iznenadi ako čuje da smo suvlasnice ili ko zna šta.
Jer ovo dvoje će sigurno tako neku priču da prošire:
Kome NORMALNOM bi smetali grafiti na 3 m od njegovih ulaznih vrata?
I još na TUĐIM vratima?
Ako je za neku utehu, mlada koleginica je sve moje ulaženje, izlaženje i ribanje videla kao savršeno normalno.
Već je vidim kao maničnu privatnicu :D.
Ilustracija: http://forums.longhaircommunity.com/
19/06/2014 at 09:54
E ako nisam do kraja teksta pomislio sad ce vlasnica da joj odgovori: jes l normalna, ko ti rekao da diras grafite sa moje radnje?!?
hahahha, jooooj dembelijo
19/06/2014 at 14:44
Stvarno si manijak.
Pa valjda znaš da je zakonom zabranjeno brisanje grafita!
Posebno na objektima koji nisu u tvom vlasništvu.
Čudi me da te niko nije prijavio policiji.
E, vi privatnici… samo bi nešto radili…
Sedi brate mili i odmori malo.
20/06/2014 at 06:30
Tako je to kod ljudi koji su navikli da rade, a pri tom su i profesionalno deformisani, čitaj, zdr. radnici, pa vole da je sve kako treba. Za svaku pohvalu je inicijativa, a to da drugi to vide drugačije, čudila bih se da im je normalno :)
20/06/2014 at 07:07
Ma da, a ima još nešto – ceo život sam okružena takvim ljudima. Ništa nije čudno da neki kolega zubni tehničar uzme npr. da očisti (moju) špirit lampicu dok čekamo pacijenta, ni da ja kod nje/njega nešto opajem dok čekam, i sve tome slično.
Da ne govorim o tome što bi gđa mlekarica isto tako učinila za mene, i za bilo koga drugog… Valjda se to rodi tako, manično :D.
20/06/2014 at 13:16
Rodi, rodi! :lol:
21/06/2014 at 20:30
Šta reći, mislim da imamo mnogo sličnosti. I ja bih očistila. Baš me briga šta misle ljudi koji misle drugačije. Znaš onu mudrost Bukovskog: Oni su se meni smejali što sam drugačiji, a ja njima što su svi isti.
Samo sada ti isti koji su u većini, imaju manjak kulture, solidarnosti, empatije…