Čitam pre neki dan jedan sjajan tekst (“Why I quit WOW and start work out”) na koji pokaza @IvanCosic, i mislim se – kako li to ide.
Moje iskustvo sa igricama je praktično – nikakvo.
Pre više od 20 godina sam sela da igram Tetris; zaigrala sam se žešće – dokazala (kome?) da sam bolja od najboljeg igrača na toj listi, ustala sa stolice – i videla da je prošlo tri i po sata.
Tada sam se zarekla da igricu neću otvoriti u životu, sablažnjena time kako virtuelno vreme “jede” realno; nisam htela tako da bivstvujem u virtualu.
Do danas – stvari su otišle daleko, daleko dalje.
Kad razmislim unazad – kada sam igrala Tetris imala sam 26 godina.
Dakle – vrlo odrasla gospođa, sa formiranim životom i porodicom i kućom… Mislim, imala sam “glavu na ramenima”.
A kako je sa decom od 10, 12 ili 16 koja uleću u ovaj svet?
Mislim, načitala se ja o tome pokušavajući da shvatim – pa nisam :). Psihologija kao nauka se bavi time na daleko ozbiljnijem nivou nego što ja to mogu da sažvaćem, samo su mi jasne neke osnovne postavke.
Mislim, da se ne upuštam mnogo u to kad ne znam :).
Htedoh reći – ne znam, ali imam stav :D.
Ranije sam se užasavala tog “uranjanja” u virtuelni svet; danas mislim malo drugačije.
Kao i svi ludaci vodolijanskog tipa (izvinjavam se sličnima zbog ovakve kvalifikacije :), svojevremeno sam se načitala cyber SF-a.
Jedan od omiljenih romana mi je bio (i jeste) – Neuromancer.
Svet koji je tada u tom romanu izgledao tako daleko, sada više ne deluje tako nerealno.
“Tamo” postoje i ljudi koji “žive” u kontejnerima, veštački hranjeni, koji obitavaju samo u sajberprostoru.
Postoje “majstori” koji vladaju sajberprostorom, u kojem vreme ne postoji.
I to je jedini njihov vid egzistencije.
E, ja bih to lepo dala da pročitaju roditelji dece koja sede 25 sati dnevno igrajući igrice, odgovornima za podizanje dece, dala bih i deci – “nou-lajferima”, kao i odraslima koji gube posao i porodice zbog MMORPG.
Da nauče napamet.
Pa onda da odluče da li žele da žive u tankovima, na veštačkoj ishrani i u magičnom virtualu, ili ovde gde smo svi mi.
Uz usputnu opasku sredovečnog čoveka sa kratkim i krajnje dosadnim životom: kako reče jedan od čitalaca teksta “Why I quit…” – realni život je daleko zanimljiviji od virtuelnog, ima daleko više izazova, i “prelascima na više nivoe” se čovek itekako više realno izgrađuje.
Kako reče @mmm29mmm – “WOW je STRAŠNO opasan i zarazan”…
A meni, kao digitalnom imigrantu, ostaje da razrešim sopstvenu dilemu: da li sam ja uronjena u virtual (samo na drugačiji način) i koliko, da li je to moja/naša budućnost (i koliko), da li želim jednog dana da imam implante dodatne memorije, sinaptičko ubrzanje i/ili ko zna šta, i u kom svetu želim koliko da bivstvujem.
Ne deluje mi to više tako daleko….
Ilustracija: Boing-boing.net.
31/01/2011 at 08:36
Jedan od prijatelja mi je to sasvim jednostavno objasnio: U pitanju je "fix" i svako ga ima.
Razlikuje se u tome šta čovek sebi napravi da mu bude fix (droga) – igrice, posao, online komunikacija, gledanje serija, gledanje reality show-a, posao 24/7. Sve u preteranoj količini što nam donosi neviđenu količinu zadovoljstva i pomalo udaljavanje od stvarnosti je zapravo fix.
Ako nemaš ideju o životu, jako lako nađeš sebi fix, opcije su neograničene, mada isto i ako preterano radiš, onda nemaš vremena za porodicu i prijatelje. i tako, da ne dužim.
31/01/2011 at 09:51
Apsolutno; mislim, uverena sam da svako od nas ima "fix" :), samo mi malko odrasliji često možemo i da prepoznamo to, pa i da se iščupamo ako baš "zaronimo", a kako je mlađima naći granicu, to ne znam…
Ja sam imala tu sreću da sam bila vrlo odrasla u momentu kad sam ukopčala kako-stvari-rade, a ovako tvrdoglava pre bih sebi ruku odgrizla nego još jednom zaigrala nešto – jer, jasno je da mi je baš to "fix".
Hvala na poseti i komentaru, Majstore :).
06/02/2011 at 07:59
Mi smo prosle godine radili set istrazivanjA karakteristika licnosti WOW igraca i nekih drugih faktora koji mogu da uticu na neumereno igranje i dobili neke rezultate koji ukazuju da i odredjene osobine licnosti mogu biti presudne u tome koliko ce MMPG nekome biti zarazan ili ne.
A vecina gorenavedenih stvari iz dana u dan postaje sve vise nauka a sve manje fantastika i u pravu ste kad kazete da nije daleko. I vidim da mnogi ljudi od toga zaziru a ja..ne mogu da docekam i samo se nadam da cu biti ziva toliko dugo da vidim ostvarene neke stvari za koje jos uvek smatramo da su u domenu nemoguceg
U potpisu: tehno frik ;)
06/02/2011 at 09:18
@Nikolina,
ovako laički, bila bih slobodna da kažem da mislim za sebe da sam ta vrsta koja je sklona da zaroni u MMPG – i da izroni za 20 godina :). A tek što me zanimaju sinaptička ubrzanja i titan oštrice umesto noktiju :)).
Šalu na stranu, mislim da otporu više nema mesta odavno. Virtual je svuda oko nas, i "samo" treba da nađemo sebe u tome: gde, koliko, kada, zašto…
Hvala mnogo na poseti :)