‘Ajde što vaspitanje nije u modi, ali nevaspitanje je em zarazno, em opasno.
Slučaj 1.
Neko veče sedim na terasi, i gledam kako kod susedne kule jedan kivan desetogodišnjak, očigledno pusto dete kojem nešto nisu dali, psuje, laje, kida ukrasno zelenilo i uništava okolo…
Dolazi elegantan, pokrupan četrdesetogodišnjak, i oštro (i vrlo glasno) mu govori da to ne radi, je l’ to on lično posadio itd.
Dolazi dečkov otac da brani svoje dete (!), ali krupni i glasni prolaznik se ne da. I dalje im govori vrlo glasno i oštro, kulturno i bez psovki, i najzad se srećni tatko i njegovo srce tatino pokupe, psujući sebi u bradu…
Slučaj 2.
Koleginica nekoliko godina starija od mene, slobodna, sa odraslom decom i velikim unucima, obučena apsolutno neprimereno godinama, figuri i okolnostima, javno “očijuka” sa bar 20 godina mlađim čovekom…
Slučaj 3.
Sedim jedan dan kod svekrve (IV sprat), leđima okrenuta prozoru.
Učini mi se da nešto proleće.
Pogledam malko bolje – pileće kosti.
Svekrva opušteno reče – komšija iznad baca oglodane kosti preko ramena – a kroz otvoren prozor, šta sad…
Znam čoveka, mojih je godina, znam mu i pokojne roditelje…
Slučaj 4.
Komšiji iznad mene (23 godine) govorim da ne trese stolnjake, krpare itd. sa svoje terase (na mene i laptop :), na čega mi on odgovara da je “njegova terasa i da može kako hoće”.
Naravno, majka kreće u odbranu dotičnog svog milog deteta…
UKRATKO.
Sve ovo su posledice (ne)vaspitanja.
Ako uzmemo (hipotetički) da je vaspitanje i usmeravanje ponašanja u društveno poželjnom smeru, onda u svim navedenim primerima imamo žestoko nevaspitanje.
Isto tako, očigledno je da treba vaspitati prvo roditelje opisanih “egzemplara” (da ne kažem šta drugo), odnosno – da se sa vaspitanjem KAKO TREBA kasni – decenijama.
Kako mi deluje, roditelji ili:
– maksimalno popuštaju detetu, valjda misleći da ga time usrećuju, ili
– po pitanju vaspitanja ne rada ama baš ništa.
Roditelji kao da čekaju da im dete vaspita škola, država, danas – sutra i policija ili neko deseti.
Možda Bog…
Aman ljudi, trgnite se.
Nevaspitanje je zarazno.
Širi se epidemično.
Kad jedan baja pomisli da je okej ako baca oglodane kosti kroz prozor, takav stav će imati i njegova deca, pa komšijska deca, pa nadalje… Mo’š misliti, kako on može, mogu i ja.
Kad sredovečna doktorica krene u streč miniću na upola mlađeg čoveka, na kongresu i usred bela dana, to je opšteprihvaćena pojava, ne znam da li se razumemo. O mene bi i danas mati varjaču okrjala da me vidi tako, iako me nikad nije tukla…
I još jedna reč za roditelje nevaspitane dece.
Pazite, ima MNOGO pokrupnih, pa i naoružanih nevaspitanih odraslih.
Ako vaša sreća mamina u uzrastu od 12 godina kamenjem gađa satelitsku antenu komšije u prizemlju – pazite da komšija ne izađe sa bokericom.
Nevaspitanje jeste zarazno, ali i nasilje je isto tako….
I za oba – opravdanja nema.
Ilustracija: http://prnjavorski.net/teme/majka/
01/07/2015 at 15:05
Eh…
To su još i blagi primeri kakve viđamo.
Ali ćutim… ne znam da i ovi moji nisu takvi, iako to u kući nisu mogli naučiti, ali… napolju je džungla koja mami i guta.
02/07/2015 at 09:19
Podržavam tvoj stav. Primećujem i ja slične pojave, gotovo da sam i navikla.
Naravno, roditelji treba da vaspitaju dete, a i škola, bar u nižim razredima može da daje svoj doprinos. Bonton je davno zaboravljen, a kao dete koje je tek naučilo da čita, malo pre polaska u školu, od svog oca sam prvi put čula za bonton, a kasnije i dobila neki priručnik.
Ne tako davno, bila sam svedok da je dete u pratnji majke, bacilo papirić od karamele, onako u hodu na ulicu. Majka je, čim je primetila, poslala dete nekoliko koraka nazad da podigne papirić.
Ima i vaspitanih ljudi i dece. Ja se opredeljujem da njih zapažam, što ne znači da se sa opisanim pojavama treba pomiriti.
Uglavnom, nedostaju edukativne emisije na televiziji, to je najpraćeniji medij, pa kad bi uticao samo na jednog od deset ljudi, bio bi to pomak na bolje.