Često viđam Google upite – kako se vadi koren, kako se vade jako oštećeni zubi, i sve povezano s ovim…

To me često pitaju i van posla.
Iskreno, do danas nisam shvatila zašto ljudi misle da je to neki problem – vrlo često je lakše izvaditi samo koren nego ceo zub, verujte.

To što “nema za čega da se uhvati”, stari strah svih pacijenata, nama ne znači ništa; no, kako jedan kolega davno lepo reče – mi znamo da pacijentu neće biti ništa, ali on ne zna – a dok se ne uveri, sve je već gotovo :).

Tu ima puno zanimljivih stvari, to vađenje zuba.

Najčešća zabluda koju čujem je – da se traži onako, pomečkast masivan zubar sa dlakavim ručerdama od najmanje 1.90 – “da ima snage” da izvadi zub.
Čista zabluda – zube vadi tehnika, a ne snaga.

Znam jednu damicu koja je oralni hirurg, sumnjam da ima više od 50-tak kg na 1.60 visine – ali je BAŠ sjajan hirurg.
Često sam viđala da zubarice daleko bolje vade zube – prosto zato što ne idu “na snagu”, da mi ne zamere kolege :).

Ima tu još jedna stvar: početnici često idu na snagu i/ili brzinu, misleći da kod pacijenta time stvaraju utisak da “imaju rutinu” – ali, to su vrlo retko žene.
Još jedno izvinjenje kolegama :).

Stvar je jako jednostavna: ako zub ne možete “tek tako” pomeriti klještima, “nešto” ga drži.
I ako nemate snimak, u većini slučajeva to znači da zub drži više – i to divergentnih – korenova.
Eto, kao na ovoj sličici koju vidite. 

Ako zamislite da je taj zub relativno krt, usađen u nešto relativno čvrsto, i da se drži unutra sa tri kraka koji su međusobno postavljeni u “V” (i još da je neki od korenova povijen, kao na slici) – na snagu ćete ga samo izlomiti, tu Boga nema.

Ali – ako krenete “milom” – i pokušate polako, pažljivo da ga pomerite, osećajući pod rukom gde daje manji otpor, lako ćete videti da (moguće) ne mrda nigde.

E, onda nastupa tehnika :).
Na primer – da takav zub presečete u račvi, i lepo izvadite jedan po jedan po jedan koren – em ide brzo, em je “otmeno”, em se pacijent minimalno stresira, mačji kašalj.
Kako rekoh – jednostavna stvar :). 

Ja sad zanemarujem sve moguće ostale probleme (vrhove korenova kao “opančići”, ako vam je uteha – ja imam puna usta takvih zuba :), tu nema Boga bez hirurga, ali generalno gledano logika je jako prosta.
Sa naglaskom na “logika” :).

U celoj ovoj priči “osećanje”, konkretan osećaj pod prstima onog što radite i stalno promišljanje znače jako mnogo. 

Što verovatno objašnjava ono staro – zašto se dobro razumem sa inženjerima…:).

U vrlo skraćenoj varijanti – ne bojte se ako zub “nema za šta da se uhvati”, i verujte na reč da nije obavezno da taj koji vadi bude veliki i brkat :).

Heh, lako je meni, “s ove strane”… 

Ilustracija: UIC.edu