Unučica Save vetrenjara

Ponekad ovde na Štrandu bude sajam vina.

Onda se desi da budu Iđošani, vinari iz sela odakle mi je deda.

Pa došvrljam, naciljam najstarijeg, priđem i kažem:
– ‘Bardan :). Ste vi BAŠ Iđošan?
– Jeste! A čija si ti, mala?
– Ja sam unuka Save vetrenjara.
– Ajooooj! Pero! Đuro! O’te ovamo! Ova mala kaže da je unučica Save vetrenjara!

Onda dokaskaju još 2-3 starca, pa mi govore:
– Eee, dete, tvoj deda je imao onako skroz plave oči… (Zagledaju me). Ti nemaš? Nemaš.
Znaš mađarski, rumunski? Pa kako to?!
Tvoj deda je znao i engleski, i slovački i nemački, a ti ni rumunski? Eeee, dete…

A koja od vetrenjarovih devojaka je tvoja mama?
Ja kažem.

Onda će jedan:
– Maco, je l’ ti živa tetka Kata?
– Jeste.
– Kako sam ja bio zaljubljen u nju! (Opšte smejanje i namigivanje :).
Znaš kad odem da je vidim, a ona me pojuri ŽARAČOM, cura i po!

Onda drugi:
– Vidi, lepa seko, znaš kako smo mi govorili – “Nema brašna dok Sava ne uzduva” (jer nema vetra)…

Sava je bio 1885. godište, umro je pre mog rođenja.
Moja tetka Kata ima sinove koji su stariji od mene.

“Mala” “unučica” Save vetrenjara ima 52 godine, vetrenjača je odavno sravnjena sa zemljom; ona koju je imao u Čurugu je srušena još pre, ničeg više nema…

Samo jedna drvena kutija u kojoj je deda Sava iz ‘Merike doneo pare da sazida vetrenjaču.
I venčana slika Save i Smilje, na kojoj on ima svetle oči i belu košulju.

To je sve…
 
Ilustracija: http://www.chesskid.com/article/view/torres-windmill-attack