PRVA.
Pacijent od oko 30 godina, lom gornje dvojke.
Odlični zubi, godinama bio moj pacijent, disciplinovan, odgovoran pacijent.
Sve što sam radila stoji kao grom.

Dvojka se lagano ljulja; u domu zdravlja su mu rekli da mogu da naprave nadogradnju i krunu, on ipak dolazi mene da pita šta mislim.

Ukratko – zub je pukao santimetar ispod linije desni; po meni – za vađenje. Hirurško, jer ima više fragmenata, a momak ima BAŠ solidne zube i “opančić” na vrhu korena.

Ostao je bez posla. Privatno nije u mogućnosti da odradi – ništa.
U državnoj službi su ga zakazali za nadogradnju i krunu. KAKO oni misle to da odrade, živo bi me zanimalo, zub je ZA VAĐENJE.

Kuda dalje?

DRUGA.
Pacijent od oko 22 godine, poluiznikao umnjak, nagnut ka srednjoj liniji lica.
Momčić mi otvoreno i trezveno kaže da je 13.000 u privatnoj praksi za njega nedostižno mnogo para za vađenje umnjaka.
Problem je što je i 8.500 u državnoj praksi isto izvan njegovih mogućnosti…

Šta ja da mu kažem?

TREĆA.
Pacijentkinja sa odličnim zubima, znam je godinama, mlađa žena.
Upućena od strane izabranog lekara zbog otoka limfne žlezde – traže da li postoji zub kao moguć uzrok.

Pipam je – otok veličine skoro pa jajeta, mek, jasno ograničen, bez promena na koži, ne deluje kao konglomerat (ako je neka sreća).

Gledam nalaze – leukopenija od 3,900/ml, da ne gnjavim s ostalim.

Ukratko, koža mi se ježi, smireno govorim da krene od nule: da ponovi nalaze, s tim da napravi i HbA1c, jer je šećer u krvi preko 7 mMol/l.

Ona me gleda belo.
Pametna i otresita žena, shvata odlično šta mislim i šta hoću, znamo se 25 godina – ali para NEMA.
Ona nema para da u privatnoj laboratoriji ponovi nalaze, nema ni 600 dinara za HbA1c.

Dakle, imam pacijentkinju koja je vidno oslabila za poslednjih 6 meseci, koja ima ihahaj uvećanu jednu limfnu žlezdu, bela krvna zrnca ispod granice i šećer preko crte, čiji izabrani lekar smatra da je SVE U REDU i šalje je stomatologu.

Šta ja sad da radim?

Ovakve priče viđam svaki dan, i u daleko težim medicinskim stanjima.

Jedino što mogu je da slegnem ramenima, jer:
1. Nisam lekar,
2. Mogu samo da im dam pare iz džepa da odrade sve što treba, i/ili da ih ja vodam okolo po medicinskim službama da se istera na čistac ono što mora.

Živ sam čovek, imam još desetak godina staža pred sobom, pojma nemam kako ću ovo da gledam još niz narednih godina.
Nisam optimista, uverena sam da će broj ovakvih pacijenata samo da se povećava.

Znam kakvo je stanje u zdravstvu, dao Bog da će biti bolje – ali neće.

I šta ćemo dalje?
 
Ilustracija: http://www.sputnikmusic.com/forums/archive/index.php/t-561533-p-136.html

Pročitajte i ovo: