Ponekad čitam blog Ivana Minića, i često mi padne na pamet kako mi deluje da on ima mnogo čitalaca koji su obrazovani i pametni ljudi, i koje baš to sprečava da shvate neke stvari.
Znam vrlo mnogo obrazovanih, pametnih, načitanih ljudi, koje je baš preterano intelektualiziranje sprečilo da urade nešto konkretno, za sebe, posao, porodicu, nebitno.
Pošto kao i svaka zanatlika najbolje umem na primeru, evo ovako…
Radila sam dugo sa jednom koleginicom koja je bila skoro 10 godina starija od mene; iskusan specijalista.
Kad je pre milion godina postavljena za načelnika jednog velikog dispanzera, trebalo joj je 24 sata da shvati koliko je svega pokradeno, a posebno nasadnih instrumenata (nema ispod 500 eur polovnog, a svaka mašina ima bar dva, plus dva rezervna, ogromna šteta).
Onda je lepo postrojila kolektiv i rekla:
Poštovane kolege, situacija je takva i takva.
Ja vas najlepše molim da u naredna 24 sata sve nasadne instrumente vratite na moj sto, neće biti nikakvih posledica.
Ako to ne bude slučaj, ‘BAĆU VAM MATER, i zajedno i pojedinačno, požalićete što ste se rodili.
Em ću da otpuštam i režem plate, em ću MUP da vam natovarim na vrat, ima da izlazite u nastavcima u novosadskom Dnevniku.
‘EL JASNO?
Sve ukradeno se sutra ujutru volšebno našlo na njenom stolu.
Druga koleginica, malko starija od prve, je sasvim drugačije reagovala kad je postavljena svojevremeno za načelnika…
Pametna i fina žena, u stručnom smislu istog ranga kao ona prva.
Ova druga je prvo nedelju dana gledala i čudila se (!) kako nema ovoga i onoga.
Onda joj je tamo negde najzad svanulo da je pokradeno.
Nadalje je danima mozgala:
– da li da sve prijavi MUP-u,
– da li da sama nešto preduzme,
– da li da članovima kolektiva nešto kaže (i šta?) pojedinačno ili grupno,
– da li je ma šta od navedenog moralno, kolegijalno ili ne, da li će se zameriti kome, da li…
I sve tako dalje i tome slično.
Deluje mi da Ivan ima dosta čitalaca nalik na drugu koleginicu.
Pametne ljude, koji često i poznaju materiju, beskonačno će raspredati sve aspekte toga, ali neće videti suštinu.
Ako radnja ne posluje kako treba npr. dva meseca (ili koliki je safety net radnje, u današnje doba može biti i mesec dana) – a imam trudnicu, njoj će prvo da prestane radni odnos.
To NIJE humano, nije časno, nije pošteno, nije društveno prihvatljivo, imam i ja ćerku, nije moralno, i ja sam bila trudnica, posla u struci nema, može da izgubi licencu….
Bla – bla.
Ali, druge nema.
Tako je sa svim ostalim; ako krepa kompresor, a nema novčane rezerve da se kupi drugi, SVE se sreže da se odnekud RODI nov, i da se dalje radi. Ako neko nešto ukrade (ih, koliko sam toga imala) – zna se šta se radi, ODMAH. I sve je to tako.
Uopšte ne sumnjam da tako radi npr. Detozin, tako radi Ivan, tako radim ja, tako radi milion drugih pravih preduzetnika koji žive od svog hleba.
Jedina je razlika što sam ja smooth varijanta: sredovečna žena koja blago govori, smireno se ponaša i obično smeška, zadržavajući svoje misli za sebe… Ali – u načelu – ma koliko bili realno obrazovani i/ili pametni – nema preteranog pretresanja danima i mesecima – da li je nešto pošteno ili ne.
Život nije pošten…
11/04/2012 at 08:23
Kao što se može videti iz tvojih (i mojih) tekstova preduzetnici su generalno skloni intelektuliziranju. Ako imaju malo sreće ili pameti taj svoj poriv ostvaruju van radnog vremena, na blogovima, u kafani itd. Kad je “gusto” nema se ni vremena ni volje za takvo rasipanje energije. Osim toga je i potpuno beskorisno.
Osim ako ste političar…
11/04/2012 at 09:17
Znaš šta je zlo, Miki…
Ljudi koji intelektualiziraju u negativnom smislu, obavezno podrazumevaju da mi NEMAMO dileme – pa i da i ne pomislimo da li je nešto moralno ili ne, pošteno ili ne, časno ili ne.
Mislim da otud i potiče to drvlje i kamenje na Ivana – ljudi vole TU sliku, u stereotip se ne uklapa da oni koji brzo (pa i okrutno, ako treba) reaguju – imaju dileme.
A ovaj blog je isto vid intelektualiziranja :).
11/04/2012 at 23:54
Teška je to priča, često. Bilo je mnogo situacija kada sam morao da se vadim “na žvaku”. Onima koji su ostali dovoljno dugo mislim da sam se odužio, ali nevolja je sa nekima koji su otišli u pogrešnom trenutku. Da – nije me sramota da priznam – ogrešio sam se ponekad. I da je bilo samo jednom, pa je suviše. Pokvario sam i neka duga prijateljstva spasavajući vražiji posao. Većina to ne može da razume. Većina ljudi zapravo nikada ni ne dodje u situaciju da o bilo čemu odlučuje. Nije da se žalim ili pravdam – samo konstatujem, Kad kreneš tim putem – moraš se pomiriti sa tim da te to iskustvo ODVAJA. Nisam to ni želeo ni birao, ali šta je – tu je.
Eto – malo mog “pametovanja”… Ali – kad moraš – samo uradiš ono što treba, pa se posle možda (u tišini) kaješ… Za razliku od onih koji samo vrte praznu priču i nikad ne urade ništa.
I to mu je to?
12/04/2012 at 06:48
Eh, eh..:)
I ja sam isto kao i ti svašta morala, ali niti sam tada mislila da sam pogrešila, niti sada mislim – morala sam napred, a ko je zaostao… Šta ja da mu radim – nije moja stvar.
U načelu ne mislim mnogo o tome što ljudi imaju predstavu da smo mi pokvareni, okrutni, ovo ili ono – samo ponekad kad stvarno uspeju da me ujedu.
To je samo i jedino ako mi pomenu porodicu: da li bih tako i sa svojim detetom je uobičajeno pitanje, šta god da je.
Kad uvereno kažem da bih, i da sam tako i radila – onda verovatno smatraju da sam zver, a ne čovek…
Bože moj, nije ni to nekad loše…:D
11/04/2012 at 10:50
Nazalost, poenta i jeste u tome da je jako mali broj ljudi sposoban za konkretnu akciju… nije problem u mojim citaocima :)
11/04/2012 at 13:48
Čekaj, i ja sam među tvojim čitaocima, di tu može biti problem, ma kakvi :).
Šalu na stranu, procena prema mojim pacijentima sudeći je – oko 50%… on the safe side.
10/10/2012 at 09:23
Sve i da je moguće menjati taj stav, sopstveno ponašanje i sebe samog, a čini mi se da je tu poenta u asertivnosti koju mnogi od nas nemaju i ne znaju kako da je steknu, vreme u kojem živimo nagna i najasertivnije da – ćute. Strah od zameranja, od vraćanja- mislim, nema šta da ti vrati ako si pošten, ali može naći načina da ti se osveti itd, uslovljava da se mnogi pametni i pošteni ljudi ponašaju u stilu. a zašto baš ja da ispravljam krive Drine.
Imala sam prilike da, recimo, dve osobe uhvatim u kradji kada sam u istoj firmi promenila posao i ušla u tokove novca službe koja je do tada bila nekako otudjena od ostatka kolektiva. Jedna od njih, da je reda i prava, trebalo je da zaglavi i s krivičnom prijavom. Slučaj je zataškan na taj način što je morala da vrati sve što je “pozajmila”, da plati sve ono što smo pohvatali da je strankama omogućavala besplatno za nas, a njima upola cene koju je stavljala u svoj džep, 30 odsto od plate , jedne i sklanjanjem na radno mesto gde nema dodira s parama. Drugoj je samo oduzet deo posla na kojem je mogla da mešetari, koji sam samoj sebi natovarila na vrat, kako drugi ne bi nastavili njenim putem.
A ja sam, svakako, dobila dva neprijatelja za ceo život. Mogla sam da intelektualizujem do sto i nazad i sačekam vreme da sklone osobu koja mi je zagorčavala život na prethodnom radnom mestu, što se brzo i desilo, a da službi kojoj sam bila privremeni rukovodilac, ostanem u omiljena koleginica, što sma i bila pre nego sam zavirila u njihov način funkcionisanja.