freeKao srećni vlasnik mobilnog telefona nikad nisam bila korisnik Telekoma.
Ali moje dete jeste.

Sticajem okolnosti, dobila je rano mobilni i karticu na Telekomovoj mreži, jer su u ono doba naizmenično “padale” obe, pa da imamo bar jedan telefon koji radi.

Sad, zamislite dete koje je na pripejdu, i mesečno troši otprilike jednu dopunu od 500-tinak dinara.

Onda zamislite da odgovorno i trezveno dete, koje itekako ume da raspolaže novcem, prebacim na postpaid, kada je počelo da izlazi i putuje, i da se svejedno i dalje drži još dugo na računu iznosa do 1.000 dinara.

U neko doba ja shvatih da je njen račun prešao 2.000 dinara, sednem s njom i pažljivo razgledam stavke…
Ispostavilo se da dete zaista ne radi Bog zna šta posebno – dapače, dosta manje nego ja za svojih 800-tinak dinara u svojoj mreži.

Onda se i ona prebacila na “mog” mobilnog provajdera – i sada joj je račun 650 dinara (special 650) plus PDV i PUMT.

Dakle, oko 850 dinara za 650 SMS poruka, za 650 minuta razgovora, i 650 Mb prenosa podataka.
Ako ima neki korisnik MTS-a da kaže koliko bi ovo koštalo na postpaid-u u toj mreži, meni bi bilo zadovoljstvo, mada ionako na stranici MTS-a možete pogledati koliko bi okvirno koštalo.

No, da se manemo toga – stadosmo kod ordinacije.
Elem, osim fiksnog telefona ordinacija ima i GPRS, koji “radi” na Telekomovu mobilnu karticu.

Imati GPRS znači sklopiti tzv. korporativni (!) ugovor sa Telekomom.
Čim čujem krupne reči kao “korporativni” – a plaća se, meni pozli, ne znam kako vama…

Ovo takođe znači da ja prenos oko 15 Mb mesečno (ka Poreskoj upravi) plaćam oko 600 dinara mesečno.

Da ponovim: SAMO TO.

Jer – preko te kartice se ne telefonira, ne radi se ništa drugo, nego jednom ili dvaput mesečno (kada “poziva” PU) kliknete na dugmence “prenos”, i jednom mesečno vam stigne računčić na kojem lepo piše – koliko Mb je preneto, i koliko vi njima “dođete” novaca.

Kako mi je serviser objasnio, taj GPRS je generalno gledano jedan raj na zemlji, izmišljeno za dranje ovaca (izvinjavam se ako ima čitalaca preduzetnika).

Ako iz bilo kog nebeskog razloga podaci ne budu putem GPRS-a prebačeni do Poreske Uprave, sledi kazna od koje možete zatvoriti radnju. 

Ne razumem se Bog zna šta u materiju, pa ću samo da prepričam kako mi je rečeno.

Dakle, može da se desi da ne dobijete poziv PU, iz ko zna kog razloga, te oni samim tim ne dobiju podatke – puf, kaznica.
A vi dokažite da je bilo baš tako.

Može da se desi da dobijete poziv PU, ali da im server ne radi, vi vidite da vaši podaci “odoše”, ali njima nisu stigli.
Puf, kaznica.

Može da se desi da platite račun Telekomu, ali da ga oni “previde”, kao što je već opisano u pređašnjim tekstovima o Telekomu – puf…. Kartica ne radi.

I još jedan trač – trač, jer ne znam koliko je to realno moguće.
Jednom mi je objašnjeno da podaci mobilne kartice GPRS uređaja mogu da se “presretnu”, kao i podaci slati sa svakog drugog mobilnog telefona.

Pošto “pozivi” Poreske uprave stižu uvek u određene datume, prema ovom traču je moguće presresti podatke u tom periodu – dakle, neko može da “povuče” koliki je mesečni pazar jedne radnje, ubilo se za “tipovanje”.

Ne znam koliko je ovo realno izvodljivo, ali ono što znam tačno – to je da prenos podataka putem GPRS-a ne postoji u “normalnim” zemljama, bar koliko ja znam. Baš iz navedenih razloga.

Ja sam sad sasvim zanemarila teoriju zašto to mora da bude baš Telekomova kartica, zašto baš ovako, o fiskalizaciji kao tehnici za dranje kože sam već govorila…

Divota.

……….

Prethodni tekst: Računi za telefon jedne ordinacije

Nastavak: Telekom: naša najprofitabilnija firma

 

 

Ilustracija: iklanmalaysia.net