Svet Vernih

Nazareni sebe zovu “verni”; Verne su me othranile, od 8. meseca do kraja osnovne škole.

Vaspitanje vernih je spartansko, na prvom mestu.
Oni nisu nepravedni ili zli; samo traže red.
I rad i disciplinu, ako ste na to pomislili :).

Buđenje je bilo jedan sat pre početka rada zabavišta ili pre početka časa.
Veče ranije se na stolicu ređala odeća koju ću ujutru da obučem, i pakovala školska torba.

Ujutru me je čekala šolja kakaoa (čekao me je i doručak, samo što ja kao mala dugo nisam mogla odmah da doručkujem :), i radio Novi Sad sa “Dobro jutro, deco” :).

Ako se desilo da sam bolesna i ležim ili slično, čitale su mi Stari zavet… Ponekad i pojale Harfu Siona.
Nije me niko nikad učio njihovoj veri, jako malo znam o tome. Vodile su me u Skupštinu nedeljom, znam veoma mnogo Vernih, ali oni ne vrše pritisak ni na rođenu decu da budu Verni, a kamoli na tuđu :).

Verni ne prihvataju kontraceptivna sredstva; samim tim, to su obično vrlo brojne porodice.
Kako rekoh – nije ništa neobično da npr. dva deteta ostanu u Veri, a ostalih 7 ili 9 reše da krenu “svetovnim” životom.

Rekla bih da Vernih u Srbiji ima vrlo malo; u dijaspori su izuzetno brojni.
Uzrok ovoga je u tome što nisu hteli da “drže pušku”, kako oni kažu – u doba SFRJ, ovakvom stavu je sledilo 5 godina robije, i mnogi su od toga pobegli u daleke zemlje.

Muški svet se šiša kratko, brije glatko, nosi konzervativno, mnogi nose kačkete (kao što žene nose marame, da pokriju kosu). Žene pretežno imaju dugu kosu, ne sećam se da sam ikad videla neku s kratkom, ili ofarbanu. Žene ne nose pantalone.

Kao ljudi su skromni, i drže se skromno – čak i ako imaju para.
O, da – ima Vernih koji su veoma bogati ljudi.

Logika je prosta: oni su VEOMA vredni.
Dosad nisam videla Vernog da je fakultetski obrazovan – ali šta god da im je posao, oni ga rade vrlo pošteno.
I pretežno prilično skupo, u odnosu na druge majstore, krojačice, ove ili one.

I sad zamislite Vernog koji npr. radi grejanje, pošteno, čisto i odgovorno, a sa njim još dva rođena brata, i tako rade 24/7, pun gas, s tim da čuvaju dinar.
Ako treba da se zida kuća – eto brata koji je zidar, stolar… Potpuno je jasno da će tokom decenija da steknu.

Starija generacija nema radio ni televizor; nedeljom ne rade, sredom popodne i nedeljom idu u Skupštinu. Mislim da im je Skupština u Petrovaradinu sada “centrala” za Srbiju.

To je vrlo zatvorena zajednica; no, nisam nikad videla da “vrbuju” nekog, da zlo govore o drugim verama ili šta slično.
Iako sam krštena i pravoslavne vere, mogla sam u svako doba da odem u Skupštinu, kao što može bilo ko drugi.

Verni me smatraju “svojom” :), jer me znaju od malena i znaju da mnoge konstante njihovog vaspitanja važe i za mene… Osim ponekih :).

Recimo, Verni ne lažu.
Ako zvoni telefon, i javi se Verna, a ja provirim iz kupatila i odmahujem glavom šapućući da nisam tu – Verna će reći da sam tu, ali nisam u mogućnosti da se javim… Tako to otprilike ide.

Izbegavaju krv, kako sami kažu; nije im zabranjeno da budu medicinske sestre (znam par Vernih da su pedijatrijske sestre), ali to su izuzeci. Nisam nikad čula da psuju, videla da puše ili piju i slično – takvi bivaju isključeni iz zajednice.

Nekad čujem da se Verni smatraju sektom… Ne volim taj izraz, oni nisu zatucan svet kako se obično misli za pripadnike bilo koje sekte.
Kao i u svakoj zajednici, ima izuzetno inteligentnih, i veoma mudrih. S obzirom na brojnost u dijaspori, nije nikakvo čudo ni retkost da Verni govori tečno nekoliko jezika.

A kad pogledam unazad, danas – skoro 35 godina pošto su “moje” Verne otišle, često pomislim da nama svima, kao društvu, ne bi škodilo malko sistema vrednosti Vernih….
 
Ilustracija: http://gerasimos-politis.blogspot.de/2011/11/blog-post_12.html