Kad ćerka i njen momak odu iz zemlje, iza njih će ostati desetoro starčadi.
As simple as that.
Kad ode taj mladi par, a otići će sigurno kad-tad, iza njih će (u) Srbiji ostati:
– četvoro ljudi starosti od oko 48 do oko 57 godina,
– šestoro ljudi starosti od oko 75 do 84 godine.
Dakle, državi Srbiji ostaje desetoro ljudi koji će imati ili već imaju sledeće probleme:
1. Materijalne/novčane nevolje.
U zemljama koje se smatraju vro dobrostojećim, procenat broja starog stanovništva je oko 7%, a predviđanja su i 10% do kraja 2020. godine – starenje nacije nije samo naš problem.
Kod nas – Bog sveti zna koliko trenutno ima stanovnika starosti preko 50 ili 60 godina u sastavu populacije; prosto rečeno – niko nema pojma tačno koliko mladih ljudi više nije tu.
Prosečna starost stanovnika Srbije je 42.2 godine.
Smatra se da (2013.) u Srbiji ima 1.7 miliona penzionera – dakle, daleko više od 10%, koliko razvijena zemlja veruje da teško može da izdrži…
Najveći broj radno sposobnih starosti je između 55 i 59 godina, a broj penzionera prema broju zaposlenih je 1:1,47.
U Srbiji – sa proteklim događanjima, načinom življenja i svim pratećim faktorima, ima vrlo malo ljudi moje generacije koji imaju “upisanog” staža onoliko koliko bi odgovaralo njihovim godinama.
Ja sam među retkim ljudima starosti od 50 godina koji imaju UPISANIH više od 25 godina staža.
Isto tako, mi imamo previše godina, i/ili previše mala primanja da bi SADA počeli sebi da plaćamo dobrovoljno penziono osiguranje.
Ukratko, imaćemo penziju nikad, ili ćemo imati vrlo mala primanja.
Troškovi starosti su ogromni – osim stanovanja i hrane, lekovi su ogromna stavka, kao i eventualna kućna nega i sve povezano…
U USA oko 35% penzionera živi na granici siromaštva.
Ova država za nas NEMA para.
Jesam li već rekla da PIO fond ima Sektor za odnose s javnošću? :D
2. Zdravstveni problemi.
U USA samo padovi starijih prave medicinske troškove veće od 30 milijardi dolara godišnje (direct medical costs). Preterana debljina starog stanovništva ih košta dodatnih preko 90 milijardi dolara godišnje.
Nemačka za svakog depresivnog starijeg čoveka plaća 5.422 eura godišnje… Depresija košta daleko više nego što bi čovek mogao pomisliti.
Kardiovaskularna oboljenja, depresija, artritisi/artroze, Alchajmer, dijabetes, astma, katarakta, stomatološki problemi, sve košta basnoslovno.
Dijagnostika i lečenje maligniteta košta 10 i više puta više od prethodnih oboljenja.
Ozbiljno mislite da će država da vam plati?
3. Socijalni problemi.
Da li ste nekad čuli za pojam “ageism”?
Nije posebna razlika u odnosu na rasizam i ostale -izme.
Prirodno je (bar meni :) da mlad svet ne pomišlja na to da će nekad i oni imati 50, 70 i više godina, da neće ujutru ustajati bez bola i ukočenosti, da će morati da piju neke lekove svakodnevno, da paze šta jedu, da će im se dešavati da zaboravljaju telefonske brojeve i imena…
Ali, da li će uspeti i da poštuju te i baš takve (svoje) starije?
Koliko puta ste videli da mladi u gradskom prevozu ustaju starijima?
4. Psihološki problemi.
Sve navedeno, i još mnogo toga, starijima pravi poprilične psihološke probleme.
I mi imamo strahove, osećaj nesigurnosti, depresivni smo zbog svega unaokolo, omalovaženi, socijalno marginalizovani, “bezvredni”… Pogledajte oko sebe – koliko znate starijih od 50 godina da su odlično sa sobom, zdravo na svojim nogama?
U USA je preko 15% stanovništva starosti preko 65 godina depresivno, a kod nas?
A ti isti će danas-sutra imati i 70 i više… Imaće razna oboljenja, pa i najteža – i biće SAMI.
Moje mišljenje?
1. Moja generacija i stariji – ako Boga znate, počnite da redovno kontrolišete zdravlje, da živite zdravo koliko možete, da brinete o sebi.
Drugi niko neće.
2. Pokušajte da osmislite svoj život u različitim alternativama starenja, pokušajte SADA da planirate šta ćete raditi kad se to desi.
3. Ovim tempom će PUPS sam da formira vladu u roku od 5 godina :D.
I za kraj:
bez novca i posla, nema ni beba.. zato draga državo – ne seri
— Marija M. Zarić (@MarijaMZaric) February 9, 2014
………
Gould, Elise L., et al. “Health insurance, national approaches” Encyclopedia of Aging, 2002.
Gunnam, Rajesh. “Healthcare, Regulatory and Reimbursement Landscape- Germany”. Press Release Distribution, 2012.
Steinert, Elisabeth. “German insurance bankruptcy threatens the elderly and sick”. International Committee of the Fourth International, 2011.
http://www.asaging.org/
Ilustracija: http://cnx.org/content/m42880/latest/?collection=col11407/latest
28/12/2016 at 21:06
“Starenje nacije” je neizbežno, isto kao i napuštanje sela.
Ne možemo se pozivati na prošlost u kojoj je svaki par MORAO da ima što više dece, ne zbog zakonske prinude ili stimulacije, nego, što zbog velikog mortaliteta, što zbog potrebe za ljudskom radnom snagom. Ranije je više dece značilo više radne snage i veći standard. Danas je obrnuto, više dece znači niži standard.
Nema te sile i te stimulacije koja će učiniti da svaki par ima niz dece “sve jedno drugom do ušiju”.
Problem starenja se ne može rešiti time što će biti više mladih KOJI NEMAJU POSAO.
Problem “starenja nacije” se MORA rešavati ozbiljnijim zahvatima u oblasti poreske i socijalne politike. Na to, nažalost, nijedna grupa vlastodržaca, ni u jednoj državi nije spremna.
Kako je to moguće da jedan fudbalski trener ima platu 100 HILJADA EVRA MESEČNO u državi gde je prosečna plata (tog trenutka bila) oko 30 hiljada DINARA mesečno? Da li je on toliko pametniji i radno sposobniji od svih?
Nije li to samo legalizovana pljačka? Ta je pljačka i na uštrb socijalnih davanja.
Slično važi za sve milionere i milijardere – naročito novopečene.
S druge strane nasilna promena nije moguća jer se revolucije u suštini svedu na: “Sjaši Kurta da uzjaše Murta”. Izgube se dragoceni životi a stvarnih promena nema.
https://diplomiraniduduk.wordpress.com/2016/12/26/revolucija-ili-rat/