Pre neki dan obećah ljudima sa lajne da ću im slikati kako u okolini izgleda par ulaza u susednoj zgradi, da se vidi kako izgleda kad se stanari brinu – a kako kada ne…
Ovo je ulaz i dvorište o kojima niko ne bere brigu.
Kućice sa instalacijama vidite kakve su, o zelenilu da ne govorimo, i sve je takvo.
Ovo je drugi ulaz i dvorište istog – samo tridesetak metara dalje…
Ne samo da je kućica ofarbana i zelenilo sređeno (koliko se može na ovoj vrućini), nego oni i dalje rade: jedan mlad čovek je malterisao zidić u sređenom dvorištu i spremao se dalje da prekreči grafite i poradi.
Kada ceo ulaz da neku sitnu paru, a i sami stanari krenu da rade – očigledno je kako i koliko lepše sve može da izgleda.
Napominjem da su u pitanju zgrade sa mlađim, dobrostojećim stanarima – nije im problem dati par stotina dinara da se nešto popravi.
Znam i ja da je obaveza gradskog komunalnog preduzeća da sredi ovo. Znamo svi šta bi sve javna preduzeća TREBALA da rade.
Znam da svi VEĆ PLAĆAMO ovo što ovi građani još jednom plaćaju…
Ali, ne vidim drugo rešenje.
Ilustracije: @Zubarica 2015.
15/08/2015 at 11:24
Eh, retki su takvi.
Previše je onih koji tuđi trud čine uzaludnim, bacaju smeće na mestima gde im se deca igraju.
Ne može se sve ni očekivati od države, ma koliko nam loša bila.
Oko moje zgrade nije loše, ima zelenila i cveča, ali…uvek ima ali. Imamo predsednika koji smatra da sve mora sam, nikoga ne zove, pa se odna po malo žali. Na primer, krenula sam negde i vidim ga da čisti sneg. Ne mogu se vratiti da pomognem, imam svoj plan. Na pitanje što nije zvao da se pomogne, niko ne oseća da treba sam da izađe, a u društvu je lakše, kaže da ne vredi zvati. A ja znam da nikada ni za bilo šta nije zvao pomoć, organizovao akciju.
Hvala za dobar post i dobar primer!