Danas sam verovatno dvadeset puta pročitala post Ivana Rečevića – “The end?”
Iskreno, potresla sam se onako, muški…
Znate kako, svako ovakvo razmišljanje navede čoveka da podvuče crtu, a to nije zdravo, ni slučajno.
U jednom od komentara Baba Straja reče i ovo:
“…Ko god je iole patriotski nastrojen prema ovoj državi treba prvo da razmisli šta je ova država uradila njega.”
Izvučeno je iz konteksta, dakle – ovim mojim pisanijem ne oponiram Straji :), samo pričam svoja razmišljanja na ovu temu.
Ili, možda bolje da obrnem stvar:
Šta mi ova država NIJE dala?
I neće mi nikad ni dati…
Ili: šta sam ja dala državi?
1. Zdravstveno osiguranje.
Plaćam ga 10.630,68 dinara mesečno.
Dakle, dosad dadoh zdravstvu oko 27.000 eura.
Želite da vam kažem koliko bi to bilo para sa oročenjem na 25 godina?
Prema kamatica.com – nešto preko 60.000 eura, sa 5% kamate.
Nikad u toku radnog staža nisam koristila usluge našeg zdravstvenog sistema, osim kontrole trudnoće i porođaja.
Dete je osigurano na mene, nikad nije bilo u državnoj zdravstvenoj službi, osim vakcinacije i sistematskih pregleda u školi, sada je odraslo.
2. Penzija.
Penziono osiguranje plaćam 19.014,22 dinara mesečno.
Dakle, dosad PIO uze oko 48.500 eura.
Sa kamatom od 5% i oročenjem na 25 godina – blizu 110.000 eura.
Kako shvatam knjigovođu, mogu da očekujem neku minimalnu penziju, onu “opštenarodnu” (stotinak eura), a da se sama pobrinem u smislu dodatnog penzionog osiguranja ako želim više.
3. Školovanje.
Od kraja osnovnih studija do dana današnjeg, sve oblike, vrste i nivoe stručnog i akademskog usavršavanja sam plaćala sama sebi.
Iz ovih deset prstiju.
Pošto me nije čekalo državno radno mesto i platica, radila sam dve i tri smene.
Da ne zamerite, ne mogu da računam šta-kako, skače mi pritisak.
4. Stan.
Nisam dobila od firme, kao ni kola, nameštaj, kredit za iste, ili ma kakve druge povlastice.
5. Socijalna sigurnost.
Osiguranje od nezaposlenosti plaćam 1296,42 dinara mesečno, oko 3.300 eura dosad sveukupno.
Sa kamatom od 5% i oročenjem na 25 godina – oko 7.500 eura.
A u slučaju da ostanem bez posla (ni prva ni poslednja koja bi zatvorila radnju), mogu da obilazim kontejnere.
6. Radno mesto.
Država ne samo da me nije podržala u tome da sama sebi obezbedim posao, nego 22 godine čini sve živo da bolje shvatim da sam zapravo građanin drugog reda.
7. Druge “povlastice”.
Policija?
Za vreme mog radnog staža su mi ukrali samo dvoje kola (Golf i Passat), i nekoliko puta obili ordinaciju, a jednom kuću.
NIJEDNOM nije nađen počinilac niti šta vraćeno.
O drugim, sitnijim stvarima neću ni da govorim.
Poreska uprava?
1994. su mi “greškom” skinuli sa računa preko 10.000 dinara (setite se da je kurs bio maltene 1:1), i blokirali račun.
Kad sam se žalila – posle Bog sveti zna koliko su priznali grešku, ali PU PARE NE VRAĆA.
Nikad.
NAPOMENA: bar 2/3 tih para nije bilo moje; pacijenti su žiralno plaćali usluge, te je veći deo tog novca pripadao tehničarima i saradnicima.
Kako sam to vratila, ne želite da znate…
Porez?
Čistoća?
Toplana?
Elektrodistribucija?
Telekom?
You name it…
I sad, da li da podvučem crtu?
Nemam ja tu petlju, verujte.
Svakom je svoja muka najteža, i svakako je nekom kao što sam ja svaki dinar veliki kao kuća kad ga zarađuje zanatom, iz svojih deset prstiju.
Ukratko – ja lično, sa ovih 10 prstiju i ovim grbavim leđima, dadoh dosad NEZAMISLIVE SUME ovoj državi.
Država nije mogla da mi da više nego ja njoj…
Jer države nema.
NAPOMENE:
– Primetili ste da ne pominjem platu – jer je nemam. Kad sve poplaćam, itekako se desi da ne ostane ništa.– Računica iz teksta svakako nije valjana.
Kako sami vidite, kreće od toga da u startu oročavam ogromne sume, što svakako ne bi bio slučaj. No, aktivna štednja sa kumulativnom kamatom (kamatom na kamatu) može dati zapanjujuće cifre, verujte meni…– Računica je krajnje površna, i odnosi se samo na mene.
Ne uključuje zaposlene (u nekim periodima i do osam ljudi), ostala davanja, da ne kažem ŠIŠANJA, i sve ono što svakog od nas kači, bio preduzetnik ili ne.– Dete, pelene, zabavište, školovanje itd. sam izuzela jer nemam stomak i o tome da pišem. Samo tokom njene poslednje godine BESPLATNE srednje škole sam dala preko 4.000 eura za “koješta”, ne mogu da nabrajam.
– Ratove neću ni da pominjem.
– Priču “Šta sam konkretno radila da u ovoj zemlji ma šta bude bolje”, smatram neukusnom i uvek je preskačem, ko treba da zna – taj zna.
– Pošto sam se rodila u SFRJ, koja odavno ne postoji, dotična država je izuzeta iz ove priče.
Ilustracije: ndma.gov.in
http://psychcentral.com/news
P. S. Ilustracija je, naravno, šaljive prirode, u ovoj zemlji nema mogućnosti za proaktivno delovanje, i to decenijama…
02/11/2012 at 16:37
Sve potpisujem!
Crtu preporučujem ;) Podvući, spakovati i ugasiti svetlo :)
Od ove istine treba bežati što dalje.
Ko god može.
02/11/2012 at 16:40
Zaboravih da dodam još nešto:
Ova računica je za OTPRILIKE 24 godine staža, jer ja NE ZNAM koliko tačno imam staža.
Država je obećala pre više godina da će trudnicama koje su tada (1989.) bile između dva radna mesta povezati staž, ali – i posle više godina to nije učinjeno, IAKO IMAM REŠENJE.
Objašnjenje?
Ne znaju po kojoj osnovici…
Hvala vam na poseti i komentaru :).
05/11/2012 at 19:32
Поштована сестро српкињо, види се да си паметна, али ниси препаметна. Потребно нам је свима да се додатно образујемо не би ли смо били спасени. Ово што се дешава превазилази просечно знање и нема везе са етаблираном науком. Прочитај Протокол сионских мудраца и Свето писмо. Овај окупациони систем заснован је на принципу Једна човек влада и један човек мења. Тај који влада има име и презиме али то није онај за који ми мислимо да јесте а онај који мења носи усрану мотку. Неко нас овде прави будалама и вређа нам интелигенцију. Потребно је да се вратимо Богу јер ми смо божја деца, да се саберемо и скупимо у саборе. Ово је рат против православног и уопште човека од стране демонизованих глупандера. Они су толико слаби колико смо ми заглупљени. И да не давим даље, са срећом и Богом. Ко преживи причаће. Немојте се чудити ничему јер сте сами томе криви. Поздрав.
18/02/2013 at 02:55
Danas sam sasvim slucajno naletela na ovaj blog. I odusevila se.”Zubarice” moja divni ste! Pozdrav iz Sidneja!
18/02/2013 at 13:16
Zahvaljujem, vrlo počašćena posetom i komentarom, hvala što ste se javili :).
20/02/2013 at 07:15
Kad Vam dosade borbe sa vetrenjacama, krenite ka nama. Ovde dentisti jako lepo zaradjuju. Nas narod vapi za zubarima sa nasih prostora. Veliki pozdrav!
02/11/2012 at 16:53
Nadam se da me nisi pogrešno shvatila; u negativnom kontekstu sam i ja pisao to što si izvukla :D
02/11/2012 at 16:55
Taman posla, Babetino :), mi mislimo vrlo slično, uprkos razlici u godinama :), a ja tebe volim skoro pa najviše na svetu :).
Zato i napisah da nije oponiranje, daleko bilo…
02/11/2012 at 17:01
Zaledio sam se od strahote. Tu smo sa godinama, s’ tim što ja radim 18 godina, (od 1994.), ali nemam još uvek ni minut radnog staža u knjižici.
Zapravo, nemam komentar.
Voleo bih da se uzbunimo svi, ili smo umorni uplašeni. Užas. Pozdrav.
02/11/2012 at 17:12
Ne znam šta da vam kažem :(.
Kad podvučem crtu, mogu da kažem otprilike ovo:
– Sve od sebe dadoh. Koliko god je traženo, koliko god se moglo. Niko živi ne može da mi kaže da sam sedela i čekala državu da mi nešto da…
– Ne treba čekati skoro 25 godina da se podvuče crta.
Hvala što ste došli, srećno.
02/11/2012 at 23:51
Netacna je tvrdna da cete dobiti minimalnu penziju, kalkulacija je slozena, ali u vasem slucaju ne bi trebala da bude ‘opstenarodna’ :)
03/11/2012 at 05:45
Neće biti.
Koliko ja znam, a mislim da znam, malo više od polovine iznosa novaca za penzije se isplaćuje iz budžeta (dakle, iz tekućih prihoda), a ostatak iz kredita.
Drugim rečima, ovih 20-tak hiljada mesečno koje plaćam za penziono osiguranje bacam direktno u bunar.
To nisu pare koje sede i čekaju me negde, da ih krckam kad omatorim.
Dakle, moje plaćanje penzionog osiguranja NIJE rentna štednja.
Eventualnim prestruktuiranjem penzionog sistema, mi vrlo lako – i potpuno realno – dolazimo do ideje da ćemo svi, odreda, kroz prvi stub imati određenu minimalnu, zagarantovanu penziju, obično se govori o 80% minimalca.
Dakle, ja bih za 15-tak godina realno vrlo lako mogla imati manju penziju od onoga koliko sada plaćam doprinos za PIO.
O tome koliko bih para imala da sam 25 godina davala skoro 200 eura mesečno npr. Wiener-u, bolje da ne pričam… I to su mi računali.
Hvala na poseti :).
03/11/2012 at 11:18
Netacno, znam da nije rentna stednja, ali ko sto rekoh, nece biti koliko ocekujete, posto znam penzionere iz okruzenja :)
03/11/2012 at 11:56
Hvala-hvala :), uramiću, iz vaših usta u Božje uši :).
03/11/2012 at 02:48
Ja tek zaplovio u preduzetničke vode, a već sam počeo da se derem na sav glas. Ko me prati na fejsu zna i zašto…
I doneo sam odluku, čim mi posao dovoljno uznapreduje, a hoće, kupim sav kapital i nosim ga što dalje odavde, makar i u Albaniju ako imaju bolje uslove. Iskreno, ne bi me bilo ni najmanje sramota da albancima plaćam porez ukoliko su uslovi bolji (hipotetički pričam). PatriJote neka me povuku za muda!
Kad državu zabole kurac za mene, zabole i mene kurac za državu. Znam da šteteći državi tako što odem, štetim i narodu, jer sutra treba ljudi da primaju penziju od naših doprinosa (mama mi je penzioner), ali izvinjavam se što ne dozvoljavam da se to obija preko mene. Da je ovaj narod i malo pametan pa da govnjivom motkom vrati pare od Miškovića, Dulića i ostalih lopova (političara), bilo bi nade, ovako izvn’te ali neće moći preko mojih ledja.
Tako da nije više pitanje da li da odem ili da ostanem, pitanje je vremena KADA DA ODEM!
03/11/2012 at 05:36
Dragi Neki Tamo,
nema šta nisam pisala o preduzetništvu u poslednjih par godina, koliko postoji ovaj blog.
Da me sad neko pita, pojma nemam čime bi čovek mogao da se bavi, kojim poštenim poslom, pa da zaradi normalne pare – jer za normalan život tebi samom treba 1.000 eura.
Za 1.000 eura ja treba da zaradim oko 3.600, sa svim troškovima… Ne “samo” onih 70% više, kako se u javnosti često plasira.
Ili – šta, treba da čekaš ovde koliko sam ja, pa da posle 20 ili 25 godina imaš moralno pravo da napišeš da si sve dao državi, da SADA možeš da ideš kuda hoćeš, jer ste kvit?
Haha.
Go for it, kid.
Srećno :*.
03/11/2012 at 11:51
Samo me gledaj… ;)
03/11/2012 at 11:56
:*
03/11/2012 at 09:08
trideset godina!
03/11/2012 at 09:30
Trideset godina smo samo PREŽIVELI, Romane. Živeli nismo…
03/11/2012 at 11:06
“Jer države nema.” Postoje samo lopovi na vlasti a države zaista nema!
Pošto je nema (poodavno!) ne može nikome ništa dati.
03/11/2012 at 12:05
Postoji privid države, čiji mnogi mehanizmi funkcionišu pogrešno, na mah ili nikako.
Na žalost…
03/11/2012 at 11:37
Sad sam kod Ivana pažljivo merio svaku reč, a najradije bih uradio isto što i ti. Nije uopšte teško istovariti gomilu koja se skuplja decenijama. I šta? Da ugasimo svetlo za sobom?
Nemoj da me pogrešno razumeš, ali ponekad se pitam da li imamo pravo na to. Tačno je da nam (skoro) ništa nisu dali, i to da su nas kinjili, mučili, i plačkali na milion načina. I skoro je izvesno da će većina ideja o normalnoj zemlji sa Ivanobog spiska ostati neostvarene i za sedam ili petnaest godina.
Ali svako od nas ima svoj mali svet u kome može da BAR POKUŠA da ustroji i održi poredak stvari onako kako bi TREBALO DA BUDE. I svojim primerom da pokaže drugima da je to moguće. Bar neko vreme…
Da ne zavšim u ovom bljutavom “self improvement” tonu, citiraću sam sebe (kažu da je to pouzdan simptom?): “Ja sam večiti optimista, ali uz pomoć medikamenata držim to pod kontrolom…”
03/11/2012 at 12:01
Dragi prijatelju,
stvarno mislim da imam pravo, SADA, da napišem šta me volja – itekako, bez ikakvog daljeg uveravanja ili objašnjavanja.
Htedoh reći – imam pravo i da neću, i da hoću, kako me volja – nisam dobila od države stan ili specijalizaciju.
Mislim, jednostavno – tekst je (po meni) skup činjenica, a svako ima pravo da izvede svoj zaključak.
A poslednja rečenica ti je za uramiti :))).
03/11/2012 at 13:33
Uh, odma’ sam morao da drmnem duplu da se povratim od racunice :)
Al’ se neko lepo omastio, pazi stalno ponavljam pare ne mogu da ispare, one samo menjaju svog vlasnika tako da sve ovo sto si preracunala negde postoji.
Ima jedna tzv.teorija koju rado vrtimo u drustvu (siptar i metla), ne mogu sad da je celu pisem ali poenta je da se posle recimo 5,10,15 godina (itd) BILO KAKVOG rada moraju da vide neki rezultati tog rada, nebitno da li se oni ogledaju u stanu, kuci, autu, putovanjima, skolovanju ALI MORAJU da se vide. Na zalost njih nema, pojela neka tamo maca :)
Sve bih ovo preboleo da nemam jednog nepobedivog neprijatelja: vreme.
odoh dalje da se “lecim” :) #Patagonija
03/11/2012 at 15:08
Kako rekoh, računica je vrlo gruba, i bliže donjoj crti…
Nije zdravo podvlačiti crtu.
Vodi mene kad kreneš u Patagoniju :).
03/11/2012 at 19:16
‘ocu, takvi ljudi su svugde potrebni osim ovde :(
04/11/2012 at 18:16
Ne znam kako da sastavim reci u recenici. Najradije bih se sada isplakala na ekran. Kad kazem da mi je jedini neprijatelj u zivotu zemlja Srbija, ne razumeju me ljudi. Ni ovde ni u zavicaju. A meni samo prolaze kroz glavu recenice sa ovog bloga, svakog dana. Mnogo ste hrabri kad ovako pisete. Cesto sam pomisljala i ja da pisem na slicne teme, ali ne mogu, osecam da bih se tacno raspala. Ne bih imala snage da nastavim dalje.
04/11/2012 at 18:29
Kako rekoh u komentaru o filmu “Dečko koji obećava”, desi se na momente da merkam jedno veliko, brušeno ogledalo u koje mogu da zveknem čelom.
Kako Ivan Rečević lepo reče, i ljudi u njegovim komentarima – podvući crtu je đavo i po, ali bez toga se ne može krenuti dalje.
Po meni, nije hrabrost, nego čista ludost, najbolje je živeti žmurećki…
Hvala na komplimentu :), ali – nije da se ne raspadam periodično…
04/11/2012 at 23:24
Svaka cast na tekstu. Zaista mi je zao sto stvari stoje tako, no svima nam je to na ledjima… jos jednom svaka cast, tekst je objavljen na fb grupi Libertarijanizam. Pridruzi nam se…
04/11/2012 at 23:27
Hvala vama.
05/11/2012 at 20:11
uh. isčitala i vaš i Ivanov post nekoliko puta, i ne znam odakle bih krenula da nabrajam. ili me strah gde bi to nabrajanje završilo. i onda dodjem do zaključka da je najbolje da ja lepo negde drugo završim, odnosno počnem.
05/11/2012 at 22:16
Svaka rec je na mestu. Osecam se potpuno isto, samo sa manje godina staza i manjim gubitkom na imaginativnoj stednoj knjizici. Medjutim, mi smo povukli crtu i spremili se da ugasimo svetlo. I moj suprug i ja smo pronasli “sa strane” pristojno placene poslove u struci, odradili papirologiju i selimo se cim zavrsimo sa neizbezno dosadnom administracijom. Samo je jako tuzno rasprodavati ono malo stvari skupljenih za par godina podstanarskog zivota, jer se necemo vracati. I tesko je ugasiti svetlo nad onim dragim ljudima koji ostaju…
06/11/2012 at 11:35
Uf! Mogu samo da “ufćem” čitajući ovaj tekst. Država nije tu da nam pomogne, nego samo da uzima pare (oni koji su na vlasti). Kako nam to vraća? Svi smo videli u poslednjih 25 godina. Da li je to država? Jeste. Kakva? Oduvek je bila takva. Zašto? Zato što je to smisao postojanja države.
Naravoučenije: Ko puno očekuje, puno se i razočara.
Ja jesam. Zbog toga ovo i pišem .