Pre mnogo godina jedan (odavno pokojni) profesor nas je učio da postoji poziv, i da postoji profesija.
Profesija je ono od čega se živi, a poziv ono zbog čega ste pozvani da budete na ovoj zemlji, u ovom bivstvovanju…
Ako uspete da spojite i jedno i drugo, to je velika sreća, govorio je on.
A ako ne – dužni ste, prvo sebi, da tražite šta je ono što vas ispunjava dok radite, da nađete šta je vaš poziv, i da pokušate makar malko da se bavite time, za dušu.
U ono davno doba, većina nas se upisala i studirala baš iz tog razloga: prosto smo želeli da se bavimo stomatologijom; većina nas je volela jednostavno nešto što se “radi rukama”, ispunjavalo nas je kad uradimo nešto lepo, korisno, solidno i dobro, kada pomognemo…
Možda svega par kolega od oko 35-toro se upisalo da bi bili Veliki Doktori, da bi “zaradili pare” i slično; odmah posle sticanja diplome, kupili su po nekoliko lister odela, prerušili se, i počeli sa visine Doktora da obavljaju ovu profesiju…
Danas je drugačije, oh – kako samo drugačije…
Kao Lee Thao - Way of Life
Ilustracija: diacritics.org
08/08/2011 at 22:54
Drago mi je da se dobro osećate “u mojoj kući” :).
Ja sam zato uzela nick “zubarica”, jer sam čovek, krvav ispod kože, kao i svi drugi, a o ovome može da se piše… Ihaj :).
Hvala na lepim rečima i sve najbolje, Miloše :).
08/08/2011 at 22:53
Evo, stigoh ja do pocetka :) (stigao sam jos preksinoc, ali sam ostavio ovaj post za neko bolje raspolozenje).
Skoro sam citao knjigu lovac u zitu, i glavni lik negde na pocetku kaze “Ono sto zaista moze da me nokautira je knjiga nad kojom, kada je procitate, pozelite da autor te knjige bude vas bliski bliski prijatelj i da ga mozete nazvati preko telefona kad god vam to padne na pamet”. Verujem da se mnogo ljudi oseca tako citajuci vas blog (znam da se ja osecam tako…).
Stvarno sam uzivao citajuci (skoro) svaki post, i nadam se da cete nastaviti i dalje da pisete ovako cesto kao i do sad. Bice mi drago da svako jutro uz topao kakao citam blog moje omiljene zubarice :).
Pozdrav, Milos.