Kao tzv. mali preduzetnik, godinama imam jednu želju: da mi svake godine, do kraja januara, stigne rešenje za porez i doprinose.
Potom, da tu piše koliko treba da platim do npr. petog ili desetog u mesecu, da ja to platim, i da to bude to.
No, tako nije negde od 1992., koliko mogu da se setim.
Mi porez plaćamo akontativno.
To možete shvatiti kao npr. plaćanje struje.
Vi plaćate otprilike vašu neku “procenjenu” potrošnju svakog meseca, a kad prođe očitavanje – onda vam dođe pravi dug.
Ovde je to vrlo slično.
Dakle, porez i doprinosi se plaćaju prema starom rešenju Poreske uprave, od prošle (ponekad i od pretprošle) godine (jer sve kasni), a na kraju godine vam STIGNE… “pravo stanje”.
Stigne novo rešenje, u kojem piše: novi iznosi (procenti, koješta) su vam toliki, pa vas molimo da za prošlu godinu sve sravnate sa našim novim zahtevima, znači – unazad.
Tu cifru, razliku, ima da uplatite u roku od 15 dana, a Bog sveti zna od čega taj iznos zavisi.
Meni se događalo da dobijem tako neverovatne sume da prvo trgnem jednu ljutu, pa onda otvaram koverat.
Još preciznije rečeno: konačan iznos zavisi od toga koliko državi treba para.
Dakle, mogu ja da plaćam više, na mesečnom nivou. To nikako ne znači da na kraju godine neću dobiti još 80 ili 280.000 razlike da platim… u roku od 15 dana.
Meni se događalo i da sami skinu; 1994. godine su mi greškom skinuli sa računa oko 11.000 dinara (prema tadašnjem kursu oko desetak hiljada maraka).
Ja se žalila, oni priznali da su pogrešili, ali pazite: poreska uprava NIKAD ne vraća pare nazad. Oni to prebace u naredni period, a u narednom periodu se dešava ono što je gore opisano…
I to je to.
I nije bio jedini put… I ne znam da li ima potrebe da kažem da je možda 1/3 tog novca bila moja (ostalo je trebalo da se prebaci saradnicima – serviseru, zubnim tehničarima…).
Drugim rečima, to što neko od nas zaradi, nije ni slučajno njegovo.
Mislim, NIKAD se ne zna šta jeste zapravo naše, i to je tako skoro 20 godina.
Prvo, privatnici (ako mogu) uvek treba da imaju tzv. mrtvu rezervu (to mi tako zovemo :), pare koje služe za akcidente, velike kvarove i slično.
Moj kompresor košta oko 1.300 eura, ako krepa – sigurno može da se opravi, ali kad, ne zna se – a ja moram dalje da radim.
Dakle, nije nikakvo čudo da neko od nas mora za jedan dan da rodi nov kompresor, makar molerski od 100 eura, jer njegov ne može da se opravi za manje od 3 ili 7 dana, a za nas je to veliki problem.
Osim toga, uvek stoji i ta stvar da ako sam vlasnik ne radi, drugi zaposleni (ako ih ima) obično zarađuju taman toliko da ordinacija opstane, protivno opštem mišljenju.
Pacijenti se vezuju za čoveka, i teško će pristati da neko drugi opravlja zube, makar bio jednako sposoban i iskusan stomatolog. Da ne govorim o ozbiljnijim radovima, jer lečenje zuba ne zarađuje pare, da se ne lažemo.
Mlađi stomatolozi jednostavno ne zarađuju neke posebne pare; prvo jer ne umeju da rade takve vrste radova, a drugo – da li bih ja lično dala 500 ili 1500 eura nekom ko ima pet godina staža?
Koješta :).
Poseban problem je neprekidan rast cena, i sve nove i nove izmišljotine države i kojekoga po pitanju dažbina.
Mene je grejanje (dva radijatora) koštalo oko 16 eura negde 2004., danas je oko 110.
To nije dvaput više…
Broj kojekakvih davanja se udvostručio u poslednjih nekoliko godina; već rekoh da plaćam po tri osnova uklanjanje otpada, a tokom godina se pojavljuju stalno nove i nove čarolije: SOKOJ i OFPS, članarina nekom udruženju preduzetnika (i to na računu Informatike!), firmarine su vam poznate, Komora, silna udruženja, silna usavršavanja (na koja smo zakonom obavezni i sami ih plaćamo), sto čudesa…
Kad sam počela da radim, jedan matori kolega, austrijski Jevrejin, mi je rekao da je zatvorio svoju zubotehničku laboratoriju (negde u doba mog rođenja :) kad je sračunao da daleko, daleko više daje državi nego što njemu ostane.
To vreme je nama odavno došlo, a svi i dalje opstajemo.
Ne mnogo više od toga.
Ima možda par godina da sam počela da mislim da ću otići u penziju a da neću dočekati da imam na kraju meseca makar jedan dinar, i da ZNAM da je moj.
Nisam bez gaća, ali nikad ne znam šta će da me trefi, šta će država, Komora, ili bilo ko da smisle, 20 godina ne mogu da planiram unapred neki određeni razvoj u ma kom smislu.
Mislim, ja to ipak radim, i uspeva mi :), ali zahteva daleko, daleko više napora i nerava nego u “normalnim” zemljama…
Želim normalnu zemlju.
01/05/2011 at 14:18
Studiram stomatologiju i, čitajući vaše postove, sve više sam sigurna da ne želim da živim ovde. Upisala sam ovaj fakultet zato što volim to i znam već neke stvari (išla sam u srednju zubotehničku, pa me je privuklo), ali neću da se mučim 6 godina da bih kasnije u životu razmišljala da li imam para da kupim nešto osnovno. Veliki pozdrav za vas, zanimljivo mi je da čitam vaše dogodovštine iz ordinacije :) A.
01/05/2011 at 16:31
Draga koleginice,
vrlo sam počašćena :).
Ne znam šta da vam kažem, ja sam u tekstu "Ostati ili otići" pokušala da objasnim šta sada mislim.
Kad sam bila mlada žena, 1988/9. ili tako negde, odlučila sam da se vratim i ostanem ovde, danas mislim drugačije, iz razloga koje sam opisala i o kojima pišem svako malo.
Ovaj posao je takav da uzima mnogo, to znate. Bez uvrede ma kojoj drugoj profesiji, ja nisam dosad čula da je npr. pravnik operisao koleno ili nosio kragnu pre 50-te godine, kao profesionalno oboljenje, sve ima cenu.
A znate i sami, učićete daleko, daleko više nego tih šest godina, no – sve to je za mene manje bitno.
Bitno mi je da živim kao čovek, što nije baš bio slučaj, kako vidite u mnogim mojim tekstovima.
U tekstu "Lečiće me vračare" sam opisala moje današnje razgovore sa studentima našeg fakulteta, i to je tako (kako ja vidim) u mnogim profesijama.
Ovde će (možda) biti bolje za koliko? 10 godina? 20?
Ja ću imati blizu 70.
A vi?
Normalno je da mlad svet želi da živi bolje SADA. A to će teško da bude, vi znate i sami, mlad svet mnoge stvari vidi daleko bolje nego mi…
Od srca sve najbolje, kako god da odlučite, i posebno poštovanje za one koji su upisali jer – vole :).
01/05/2011 at 18:09
Ostavila bih tamo komentar, ali nisam ni videla taj tekst, sad ga pročitah. Potpuno ste u pravu. Ja bih najviše volela da živim ovde, sa ljudima koje poznajem, ali ne po svaku cenu i ne ako će me država potkradati ili tako nešto. Da vam ne pričam o profesorima na fakultetu… Da citiram neke: "Šta vi tražite na ovom fakultetu ako vam niko u porodici nije stomatolog?" ili "Kad bih se vratio u vreme kad sam upisivao fakultet, bežao bih od stomatologije" i tako dalje. To se studentima NE GOVORI. Ponekad, kad tako nešto čujem, zapitam se da li sam pogrešila, ali onda se zainatim i kažem sebi da ću uspeti. O ostalim ispadima ne vredi ni pričati. Čitala sam i vaš tekst o Bolonji, to je tek za priču! Mogla bih danima da pišem, ali u suštini: Bolonja=sloboda profesora da radi kako hoće. Jer, na mom fakultetu, kolokvijum se ne polaže, samo se sakupljaju bodovi(ko Pokemoni). Što znači: ako ne dođem na kolokvijum (npr.bolesna sam) automatski gubim npr. 10 bodova (to je cela ocena!) i znam 2-3 profesora koji će se smilovati da organizuju ponovo kolokvijum, i to ako donesem opravdanje, ISKLJUČIVO IZ STUDENTSKE POLIKLINIKE (a ne mogu da se lečim tamo ako imam odabranog lekara u mestu u kom inače živim). Dalje, ispit je (u 1. i 2. godini) u obliku testa, obuhvaćeno je celo gradivo (nema oslobađajućih kolokvijuma) i ako tačno odgovorim na 60% pitanja, dobiću 1 bod!!! Od mogućih 30. I tako dalje. Izvinjavam se što sam se ovoliko raspisala i što sam otišla na neku drugu stranu. Meni studiranje fino ide, stvarno ne mogu da se preterano žalim. Ali neke stvari su katastrofalne. Veliki pozdrav i čitamo se! :) A.
01/05/2011 at 19:17
Draga koleginice,
studije su posebna priča; ja slušala svojim očima kako kolega iz moje generacije (i profesor) kaže studentu da NEĆE da mu kaže to-i-to, sam će znati kad bude imao preko 20 godina staža.
Čim smo ostali sami, ja sam mu domah nabila na nos da smo imali zajedničkog profesora, koji nas je učio da ne samo pitamo neprekidno, nego i da možemo da dođemo (i dovedemo pacijenta) bilo kad u životu kad ne znamo, kad smo u profesionalnoj dilemi ili ma šta slično… Ima mnogo časnih izuzetaka, ali je to u izumiranju.
Već rekoh negde da je moje dete III godina farmacije, znam odlično šta se događa, ne znam šta da vam kažem.
Ovo se danas događa na našem fakultetu, i još mnogo više od toga (ja sam malko "više", pa više vidim nego što je zdravo za čoveka), meni je to za totalnu nevericu, ma koliko realno ZNALA šta se zbiva.
Hvala vam na poseti, ako vas put opet nanese – slobodno se raspišite :), i vama svako dobro.
02/05/2011 at 06:58
Često se suzdžim da komentarišem kako bi i ostatak publike rekao nešto.
Ovo je prava lekcija iz preduzetnišva + tema "Zašto cena mora da bude viša od troškova kako biste imali profit?" :)
02/05/2011 at 08:08
Uff, Ivane :).
To što ste rekli je tema za bar pola bloga, a ne za jedan post :).
Osim toga, postoji i tema – zašto ne mogu da pređem na vođenje knjiga, i zašto se državi isplati da je baš ovako kako jeste.
Hvala na poseti :).
05/08/2011 at 08:11
U stvari, nije ovo tako komplikovano. MOžeš svaki mesec da uplaćuješ tačnu sumu. Ona zavisi od nekih ekonomskih parametara (čini mi se od prosečne mesečne zarade u opštini), tako da svaki knjigovođa može da ti kaže koliki je iznos za tekjući mesec, a isto mogu da ti kažu i u Upšravi prohoda.
Ja sam svojevremeno tako zvao telefonom Upravu svaki put kada treba da platim poreze i doprinose i oni bi mi izdiktirali trenutne iznose. Međutim, to me smaralo pa sam prestao. Plaćam, kao i ti, po prethodnom rešenju pa posle doplatim razliku.
Razlika nije nešto preterano velika, za godinu dna nakupi se možda pola mesečnog iznosa. A dešavalo se nekad i da iznos bude manji od uplaćivanog.
Baš me podseti, prošle nedelje mi je stigao konačan obračun, treba da odem u Upravu prihoda da uzmem karticu da vidim koliko da uplatim.
05/08/2011 at 09:14
Peđa,
naravno da nije komplikovano.
Radimo slično: prema prethodnom rešenju plaćamo porez akontativno, a po konačnom rešenju sve sravnamo i to je to.
S tim da ja plaćam obično oko 20-30% više nego što piše.
Prevideo si rečenicu u kojoj kaže da (za zubariju) to konačno rešenje može da bude VRLO iznenađujuće, u navedenom opsegu, a meni niko živi ne ume da objasni KAKO I ODAKLE, sve do ministarstva (veruj da smo se i tužili (kao udruženje), sa 6 advokata i timovima knjigovođa).
Ne bih htela da uvredim koga, ali moje paranoidno mišljenje je da je slično kao i sa "iznenadnim" telefonskim računima od 500 eura: naciljaju neku radnju za koju MISLE da je dobrostojeća, ima veće račune koje vrlo redovno plaća, okače se, ispričaju sa Kanadom, a meni stigne račun (tako mi objasnio prijatelj iz Telekoma).
Pazi, čak i da zanemarimo povremene zalete PU krajem godine, i dalje OSTAJE da ja plaćam porez NA OTPRILIKE, isto kao i ti.
A nije bilo tako, sećam se više nego dobro….
05/08/2011 at 09:26
To mi je čudno, jer ovo kako sam vam opisao, to je kako se radi po zakonu. Ako nije tako, onda nešto tu nije po zakonu.
Iako u matematici za raspisivanje poreske pobaveze ima mesta proizvoljnostima, one ipak moraju da budu dokumentovane.
07/01/2012 at 17:40
Jel’ ti još uvek čudno, posle najnovije “greške” Poreske uprave, i po građanima, i po nama? :D
E, meni je tako skoro 20 godina…
07/01/2012 at 17:55
Koje greške? Nisam u toku.
07/01/2012 at 18:20
Jesenas i zimus se desilo ali NAVELIKO baš to što sam rekla – PU je “greškom” poslala građanima 19.000 (samo u NS!) rešenja bezveze, a preduzetnicima onoliko, čak i porez za firme koje su ugašene po 10+ godina, bilo u svim novinama.
Tvrdim i stojim iza toga da oni to rade stalno, samo nije bilo u tom obimu i nije bila ova besparica, pa se nije jako čulo :D.
Moja keva je recimo dobila onoliki dug – porez za nekretninu, a nikad nije bila vlasnik…:D