Kao tzv. mali preduzetnik, godinama imam jednu želju: da mi svake godine, do kraja januara, stigne rešenje za porez i doprinose.

Potom, da tu piše koliko treba da platim do npr. petog ili desetog u mesecu, da ja to platim, i da to bude to.

No, tako nije negde od 1992., koliko mogu da se setim.
Mi porez plaćamo akontativno.

To možete shvatiti kao npr. plaćanje struje.
Vi plaćate otprilike vašu neku “procenjenu” potrošnju svakog meseca, a kad prođe očitavanje – onda vam dođe pravi dug.

Ovde je to vrlo slično.
Dakle, porez i doprinosi se plaćaju prema starom rešenju Poreske uprave, od prošle (ponekad i od pretprošle) godine (jer sve kasni), a na kraju godine vam STIGNE… “pravo stanje”.

Stigne novo rešenje, u kojem piše: novi iznosi (procenti, koješta) su vam toliki, pa vas molimo da za prošlu godinu sve sravnate sa našim novim zahtevima, znači – unazad.

Tu cifru, razliku, ima da uplatite u roku od 15 dana, a Bog sveti zna od čega taj iznos zavisi.
Meni se događalo da dobijem tako neverovatne sume da prvo trgnem jednu ljutu, pa onda otvaram koverat.
Još preciznije rečeno: konačan iznos zavisi od toga koliko državi treba para.

Dakle, mogu ja da plaćam više, na mesečnom nivou. To nikako ne znači da na kraju godine neću dobiti još 80 ili 280.000 razlike da platim… u roku od 15 dana.

Meni se događalo i da sami skinu; 1994. godine su mi greškom skinuli sa računa oko 11.000 dinara (prema tadašnjem kursu oko desetak hiljada maraka).

Ja se žalila, oni priznali da su pogrešili, ali pazite: poreska uprava NIKAD ne vraća pare nazad. Oni to prebace u naredni period, a u narednom periodu se dešava ono što je gore opisano…
I to je to.

I nije bio jedini put… I ne znam da li ima potrebe da kažem da je možda 1/3 tog novca bila moja (ostalo je trebalo da se prebaci saradnicima – serviseru, zubnim tehničarima…).

Drugim rečima, to što neko od nas zaradi, nije ni slučajno njegovo.
Mislim, NIKAD se ne zna šta jeste zapravo naše, i to je tako skoro 20 godina.

Prvo, privatnici (ako mogu) uvek treba da imaju tzv. mrtvu rezervu (to mi tako zovemo :), pare koje služe za akcidente, velike kvarove i slično.

Moj kompresor košta oko 1.300 eura, ako krepa – sigurno može da se opravi, ali kad, ne zna se – a ja moram dalje da radim.
Dakle, nije nikakvo čudo da neko od nas mora za jedan dan da rodi nov kompresor, makar molerski od 100 eura, jer njegov ne može da se opravi za manje od 3 ili 7 dana, a za nas je to veliki problem.

Osim toga, uvek stoji i ta stvar da ako sam vlasnik ne radi, drugi zaposleni (ako ih ima) obično zarađuju taman toliko da ordinacija opstane, protivno opštem mišljenju.

Pacijenti se vezuju za čoveka, i teško će pristati da neko drugi opravlja zube, makar bio jednako sposoban i iskusan stomatolog. Da ne govorim o ozbiljnijim radovima, jer lečenje zuba ne zarađuje pare, da se ne lažemo.

Mlađi stomatolozi jednostavno ne zarađuju neke posebne pare; prvo jer ne umeju da rade takve vrste radova, a drugo – da li bih ja lično dala 500 ili 1500 eura nekom ko ima pet godina staža?
Koješta :).

Poseban problem je neprekidan rast cena, i sve nove i nove izmišljotine države i kojekoga po pitanju dažbina.
Mene je grejanje (dva radijatora) koštalo oko 16 eura negde 2004., danas je oko 110.
To nije dvaput više…

Broj kojekakvih davanja se udvostručio u poslednjih nekoliko godina; već rekoh da plaćam po tri osnova uklanjanje otpada, a tokom godina se pojavljuju stalno nove i nove čarolije: SOKOJ i OFPS, članarina nekom udruženju preduzetnika (i to na računu Informatike!), firmarine su vam poznate, Komora, silna udruženja, silna usavršavanja (na koja smo zakonom obavezni i sami ih plaćamo), sto čudesa…

Kad sam počela da radim, jedan matori kolega, austrijski Jevrejin, mi je rekao da je zatvorio svoju zubotehničku laboratoriju (negde u doba mog rođenja :) kad je sračunao da daleko, daleko više daje državi nego što njemu ostane.
To vreme je nama odavno došlo, a svi i dalje opstajemo.
Ne mnogo više od toga.

Ima možda par godina da sam počela da mislim da ću otići u penziju a da neću dočekati da imam na kraju meseca makar jedan dinar, i da ZNAM da je moj.
Nisam bez gaća, ali nikad ne znam šta će da me trefi, šta će država, Komora, ili bilo ko da smisle, 20 godina ne mogu da planiram unapred neki određeni razvoj u ma kom smislu.

Mislim, ja to ipak radim, i uspeva mi :), ali zahteva daleko, daleko više napora i nerava nego u “normalnim” zemljama…

Želim normalnu zemlju.