Životni izbori.
Miloš mi reče na jednom pređašnjem postu kako se varam što sam rekla da je jednostavno otići u inostranstvo, a ja nisam mislila na to :).
Mislila sam na to kako su izbori okrutno jednostavni.
Ili će se neko razvesti – ili neće; dete će ili studirati, ili neće; ako je loš student, ili će se ići dalje (da se od njega po svaku cenu napravi fakultetski obrazovan čovek) – ili neće.
Jako je jednostavno.
Sve ostalo je “garnirung”.
I to je taj problem u mom razmišljanju, kako rekoh Milošu.
Moje gledište je uvek bilo ovakvo:
1. Šta ja hoću.
Dakle – ne šta drugi hoće, šta misle o tome, da li procenjuju da je to sebično, egocentrično, dobro za mene ili ne – nego šta JA hoću.
Ovo nije ni približno tako lako kako deluje.
Po meni, čovek dogod ne može da ispiše na papir pet svojih najvećih životnih ciljeva, da stane u 150 karaktera – pojma nema šta hoće.
I to da ispiše ciljeve BEZ KOLEBANJA, bez izgovora, ograda, komentara, “ako-tada” opservacija, prideva, BEZ “NE MOGU, NE MOŽE” i koječega – samo cilj.
2. Šta sve treba da uradim i kakva treba da budem da stignem do onog što želim.
Ovo je skoro pa nemoguća misija za većinu ljudi.
Nemoguća – jer treba imati jasnu sliku o sebi, i jasnu sliku o tome što jeste, i onda PROGUTATI I SVARITI sve to.
Primetili ste – ja nisam pominjala prepreke, samo ono što treba da uradim i kakva treba da budem.
Posle ove “male” priče sa samim sobom (koja može da traje i godinama, da se ne lažemo) – ide se PRAVO na cilj.
Kako rekoh – bez izgovora, samosažaljenja, zgražanja nad situacijom, alkohola, dugih opservacija stanja…
To je sve neproduktivno gubljenje vremena.
Dakle – dobro, mene isto (svojevremeno) nisu primili na fakultet, recimo zbog nepotizma.
Imala sam milion izbora – izabrala sam taj koji je opisan.
A nemojte misliti da je bilo lako, ali sam znala jasno šta hoću, šta mogu.
NIMALO me nije zanimalo: što je taj život težak, što je bilo veliko pitanje kako ću vratiti dug, šta ljudi misle o privatnicima, da li je pohlepno želeti život sa dvoje kola i letovanjima na Kipru, šta komšiluk misli o tome kakvo je jadno dete zaposlene majke, da li je politika države naklonjena nama ili ne…
Baš me briga, ja idem svojim putem.
Viđam vrlo mnogo mladog sveta koji se, kako Sarče za sebe reče, oseća kao da ne pripada svojoj sredini, ma gde i ma šta da su.
Neki su viljuškaristi, a neki studenti završnih godina Medicinskog. Nije od značaja.
Oni se odraše da promene.
I nije tačno da ne može – ali oni ZNAJU gde će, znaju zašto, znaju šta mogu.
Sve što čovek želi se plaća ODMAH I UNAPRED.
Nema veresije.
Ko zna šta hoće, zna kuda ide, ko zna da živi sa svojim strahom, ko želi da stigne, i spreman je unapred sve da plati – stići će.
Kako rekoh – jako jednostavno.
Ono što je jako opasno u ovakvim pričama je – kako da negde usput ne zagubite sebe.
A to je već neka druga priča…:).
Nema povlačenja, nema predaje.
#FTW :)
Ilustracija: http://www.allmathwords.org/en/s/simplecurve.html
29/10/2011 at 19:29
Dodala bih ti samo još nešto. Za inostranstvo. Naime uvek sam mislila da ako si hrabar i željan da svoje ciljeve negde druge ostvari, treba imati hrabrosti. Ali ne samo da nešto odlučiš, nego da to uradiš. Nikad nisam žalila sebe. Uvek sam pokušavala da se oslanjam na svoj razum i na svoje misli. Iz prostog razloga kažem da me nisu primili na fakultet, i ja sam shvatila da li uopšte želim takvo okruženje? Naću svoje mesto negde daleko, u to sam 100% sigurna, jer ja cenim sebe. A kad ceniš sebe i voliš, neko drugi će to uvideti. Ali znate li koliko boli kad se osećaš kao stranac u sopstvenoj zemlji i gradu? Boli, jer više ne vidiš ljude, vidiš samo očaj. Ne želim da budem očajna, želim osmeh. Ali osmeh pružim, dok drugi uzvraćaju paljbom.
29/10/2011 at 21:52
Šta ZAPRAVO želiš?
Ne u stilskim figurama, nego pod 1., 2 i 3.
Jer ovo nije to.
29/10/2011 at 19:31
Zašto moram da idem negde da se osetim kao živo biće? E iz toga razloga se pitam: “Šta će biti sa nama?”
Hvala.
S.
29/10/2011 at 20:21
Šta za tebe znači – osećati se kao živo biće?
Taj deo nisam razumela :).
29/10/2011 at 22:57
Zubarica kao Tyren Dirden (http://www.imdb.com/character/ch0001854/) – šalim se sada.
A sada ne – stvari zaista jesu jednostavne. Kada znaš šta želiš – ideš ka tome. Sve ostalo je ono što zakiti tebe kao lepak. I dobro i loše. Bitno je samo skidati sa sebe i praviti redovna spremanja.
Niko od nas nije cvećka i bitno je znati da pogleda unazad i shvati šta je grešio.
Sve što ne uradiš zbog nekoga/nečega ili možda – je izgovor. Tačka
29/10/2011 at 23:45
Znate kako, Ivane, ja tu imam dva problema:
1. Ako krenem sa zašto-kako, samo gubim vreme (i nerve, i energiju).
Dakle – ne ‘nisu me primili na fakultet ZBOG NEPOTIZMA’, nego – ‘nisam se zaposlila, šta mogu dalje’.
‘Nisu me primili’ je – davanje kontrole u ruke nekom van mene, što će teško da može. Davanje nekog uzroka tipa nepotizma je em subjektivna interpretacija (što ne znači da nije istina!), em beskorisno gubljenje vremena, dok to raspredem i izogovaram sa komšilukom, kafanom i slično – mogu da smislim kako ću na drugi fakultet, na drugi posao, u drugi grad, DALJE za svojim životom.
Mogu da izaberem da se borim protiv nepotizma – i to je rešenje.
2. Već sam rekla da sam uverena da ‘neko želi’ da naš misaoni mehanizam ide ovako/onako, da luta od ovog do onog razloga ili Razloga, i da se zakucava svako malo.
E, neću.
Učeni smo da mislimo efektivno/efikasno, i to važi i za život kao takav. Period :).
Pojma nemam ko je Tyler, ali ću da saznam kol’ko danas :).
Hvala :).
30/10/2011 at 00:02
Onda pogledati film “Fight Club”… :)
30/10/2011 at 00:21
:)