Životni izbori.

Miloš mi reče na jednom pređašnjem postu kako se varam što sam rekla da je jednostavno otići u inostranstvo, a ja nisam mislila na to :).
Mislila sam na to kako su izbori okrutno jednostavni.

Ili će se neko razvesti – ili neće; dete će ili studirati, ili neće; ako je loš student, ili će se ići dalje (da se od njega po svaku cenu napravi fakultetski obrazovan čovek) – ili neće.

Jako je jednostavno.

Sve ostalo je “garnirung”.
I to je taj problem u mom razmišljanju, kako rekoh Milošu.

Moje gledište je uvek bilo ovakvo:

1. Šta ja hoću.
Dakle – ne šta drugi hoće, šta misle o tome, da li procenjuju da je to sebično, egocentrično, dobro za mene ili ne – nego šta JA hoću.

Ovo nije ni približno tako lako kako deluje.
Po meni, čovek dogod ne može da ispiše na papir pet svojih najvećih životnih ciljeva, da stane u 150 karaktera – pojma nema šta hoće.

I to da ispiše ciljeve BEZ KOLEBANJA, bez izgovora, ograda, komentara, “ako-tada” opservacija, prideva, BEZ “NE MOGU, NE MOŽE” i koječega – samo cilj.

2. Šta sve treba da uradim i kakva treba da budem da stignem do onog što želim.
Ovo je skoro pa nemoguća misija za većinu ljudi.

Nemoguća – jer treba imati jasnu sliku o sebi, i jasnu sliku o tome što jeste, i onda PROGUTATI I SVARITI sve to.
Primetili ste – ja nisam pominjala prepreke, samo ono što treba da uradim i kakva treba da budem.

Posle ove “male” priče sa samim sobom (koja može da traje i godinama, da se ne lažemo) – ide se PRAVO na cilj.
Kako rekoh – bez izgovora, samosažaljenja, zgražanja nad situacijom, alkohola, dugih opservacija stanja…
To je sve neproduktivno gubljenje vremena.

jednostavno

Dakle – dobro, mene isto (svojevremeno) nisu primili na fakultet, recimo zbog nepotizma.
Imala sam milion izbora – izabrala sam taj koji je opisan.
A nemojte misliti da je bilo lako, ali sam znala jasno šta hoću, šta mogu.

NIMALO me nije zanimalo: što je taj život težak, što je bilo veliko pitanje kako ću vratiti dug, šta ljudi misle o privatnicima, da li je pohlepno želeti život sa dvoje kola i letovanjima na Kipru, šta komšiluk misli o tome kakvo je jadno dete zaposlene majke, da li je politika države naklonjena nama ili ne…
Baš me briga, ja idem svojim putem.

Viđam vrlo mnogo mladog sveta koji se, kako Sarče za sebe reče, oseća kao da ne pripada svojoj sredini, ma gde i ma šta da su.

Neki su viljuškaristi, a neki studenti završnih godina Medicinskog. Nije od značaja.

Oni se odraše da promene.
I nije tačno da ne može – ali oni ZNAJU gde će, znaju zašto, znaju šta mogu.

Sve što čovek želi se plaća ODMAH I UNAPRED.
Nema veresije.

Ko zna šta hoće, zna kuda ide, ko zna da živi sa svojim strahom, ko želi da stigne, i spreman je unapred sve da plati – stići će.

Kako rekoh – jako jednostavno.

Ono što je jako opasno u ovakvim pričama je – kako da negde usput ne zagubite sebe.
A to je već neka druga priča…:).

Nema povlačenja, nema predaje.
#FTW :)

 

Ilustracija: http://www.allmathwords.org/en/s/simplecurve.html