U jednom gradu, u jednoj ulici, u pešačkoj zoni, u centru – videh izdaleka s desne strane jednu interesantnu, srebrnastu, malo patiniranu statuu na podestu – čoveka u odeći nalik na togu.

Pogledam ulevo, oči mi se zalepiše za jedan stub sa termometrom i zlatnim listićima, i – onako krajičkom oka – učini mi se da se statua pomerila.

Priđem bliže, i vidim da je statua – mimičar, mime artist.

Dobro, viđala ja to na ulicama, mislim se, stanem još malko da vidim ‘oće li se pomeriti.

Dođoše neki Japanci, on je svakom od njih dao po jednu razglednicu grada, koju je izvukao odnekud iz toge, otmenim starinskim pokretom iz nekih davnih vremena se zahvalno naklonio, i vratio u prvobitnu pozu.

Zijajući – buljila sam kao oduzeta – nikad nisam videla takvu gracioznost, takvu kontrolu, tako gladak pokret i savršen izraz…

Onda sam mu i ja prišla, čovek je opet izvadio razglednicu, sagnuo se da mi je da, u polukružnom pokretu krenuo da se vrati u početnu pozu – i kada je prelazio očima preko mog lica, ja mu sa osmehom rekoh – You are amazing.

U trenutku kada su nam se oči susrele, mimičar ničim nije pokazao da me je čuo, da je registrovao da sam išta rekla, sa prvobitnim osmehom se vratio u svoju pozu, i nastavio dalje da čeka.

E, taj nivo ove umetnosti nisam nikad videla :).
Ja sam prilično empatičan čovek, kad me ne mrzi mogu iz druge sobe da osetim kako je neko – ovaj čovek nije odao mrvu vajba da je registrovao živo biće, čak i kad me je pogledao pravo u oči, sa pola metra razdaljine :).

Onda sam lepo sela preko puta njega, da ga dalje proučavam (kako drugačije, jel’ :).

Čovek je nadalje sa istom otmenošću delio razglednice, sa jednako savršenom kontrolom pravio apsolutno definisane, vrlo glatke pokrete maltene iste amplitude, i tako sam mu zavidela na toj lepoti  pokreta…

U svakodnevnom životu sam videla samo jednog baletana, nekako zamišljam da i oni mora da imaju tu gracioznost i suptilnu kontrolu kretanja.
Mislim da još samo tradicionalne indijske plesačice mogu biti tako impresivne, iako je naoko druga vrsta umetnosti…

A onda, kada u jednom periodu nije bilo više nikoga, mimičar je nimalo otmeno zadigao svoju togu, skočio na zemlju, pokupio novac i sakrio ga negde ispod “haljinice”, onda se popeo na podest, i – opet postao statua iz mocartovskog doba…

 
Juče lepo rekoh Egoekscentriku, ako oboje propadnemo u svojim profesijama, idemo tamo na ulicu da budemo mime-artists… :).

Kako neko ceo može da ima tako finu motoriku kao što ja imam rukama …:)

A šta bi vi voleli da umete?
 
Ilustracije: http://www.chrismorant.com/manifesto, Clothesmonaut. 

Pročitajte i ovo: