U praksi i u životu uvek imate ljude koji će na svaki stručan/prijateljski savet odgovoriti sa – da, ALI…
U jednoj vrlo poznatoj knjizi, autor (psihijatar) vodi ovakav razgovor sa pacijentkinjom koja mu je upućena na savetovanje jer je pokušala da se ubije.
– Kako bi vi opisali, koji je osnovni razlog što ste pokušali samoubistvo?
– Strahovito sam usamljena. Muž ode na posao, mnogo je na terenu, a ja…
– Imate li kakve prijatelje ovde?
– Znate i sami kako je – ovo je strana zemlja, strana kultura, nemam s kim ni da pričam.
– Da li ste pokušali da se družite sa suprugama drugih vojnih lica koja su u istoj vojnoj bazi?
– Pa, postoji ženski klub… Ali, daleko je, čak u vojnoj bazi, a ne volim da vozim kola.
– Zašto vas ne bi muž odvezao kad ide na posao, a vratila bi vas neka drugarica – ipak je ovo ostrvo, nema realno velike razdaljine?
– ON?! Ne mogu da podnesem kako vozi, a i on ne može da podnese što stalno zanovetam dok vozi.
– A vi imate dozvolu, što se sami ne odvezete? Neka muža poveze kolega, a vama da ostane auto, recimo jednom – dvaput nedeljno?
– Ali, putevi su puni rupa, a kola nemaju automatski menjač!
– Jeste li možda razmišljali o tome da naučite da koristite kola sa manuelnim menjačem?
– (krajnje neprijateljski) ŠTA VAM JE, jeste vi normalni?!
Mislim da vam je jasno.
Verujte da i različite kolege i ja svaki dan vodimo razgovore ovog tipa.
Ovakve priče su tipične za ordinacije, ali ih svako od nas ima i među prijateljima i rođacima, more jedno…
Devojka kojoj treba potvrda o zdravim zubima za rad na brodu – ne mogu da je izdam jer ima dva umnjaka koji mogu čudo da joj naprave. Neće da ide kod hirurga – jer nema vremena (“samo 35 dana”).
Starija gospođa koja ima šećer u krvi otprilike 4.5 puta iznad gornje granice. Neće da drži dijetu, jer joj je “pijaca daleko” (pola autobuske stanice). “Ne može” da pije lekove, jer joj “prave gorušicu”.
Nebrojeno mnogo pacijenata sa tumoroznim izraslinama (moguće malignim) koji ne idu kod lekara jer se dugo čeka (nisu ni pokušali da se zakažu), jer je daleko, jer nema ko da ih odveze do tamo (zdravi, pravi, normalno pokretni)…
Kako znate i sami – tu nema ništa dok taj sam ne reši.
Ono što nama pravi posebne probleme su izgovori – maltene isti kao iz navedenog dijaloga.
Par malih saveta za mlade kolege i sve koji imaju ovakve sagovornike:
1. Shvatite da ovakvi ljudi zapravo NE ŽELE vaše savete.
Oni će da kukaju, traže savet i pomoć i sve slično, ceo dan i neprekidno, ali – realno, “idu” za nečim sasvim drugim.
2. Shvatite da VI SAMI ne znate.
Naše znanje može biti ogromno na neku zadatu temu, ali svakako ne bezgranično.
Opšti saveti – tipa kako JA da savetujem nekog da se bori protiv dijabetesa ili da ide na dijagnostiku tumora – realno daleko nadilaze moje znanje.
Ako posle prvih par iskrenih, racionalnih, toplih predloga shvatite da vas osoba sluša sa dosadom, samo forme radi, ne sluša uopšte – i odmah se vraća na “Da, ali” – prestanite ODMAH.
3. Shvatite jednom za svagda da je osoba sa problemom POTPUNO SPOSOBNA da SAMA smisli rešenje i da ga provede u delo.
Normalno, pod uslovom da nije u pitanju dete, osoba sa posebnim potrebama i slično.
Umesto da dajete rešenja, postavljajte pitanja.
Šta TI misliš kako to može da se reši?
Ako čujete opet “Ali”, NE PECAJTE SE :).
Vratite se uvek na prvo pitanje, i ponavljajte :D.
Ne uranjajte u analizu situacije, ne počinjite opet sa savetima.
Ne obraćajte pažnju na sastavljene obrve ili molećiv pogled.
Postavljajte pitanja koja potenciraju CILJ, rešenje, a ne dalje razmatranje (često marginalnih) problema, garnirano sa još, i još kukanja.
Može da se desi sledeće:
– Da sagovornik uspe da vas vrati na put “Da, ali”.
Ovo je gadna varijanta, jer ćete završiti frustrirani, sa osećajem nemoći.
Svima nama se ovo desilo bezbroj puta, imate osećaj kao da je sagovornik izašao iz priče kao “pobednik”.
I to je istina – ova igrica ponekad služi baš tome, da se pokaže doktoru kako “ništa ne zna”.
– Da uspete da ostanete na “svom putu”, ali da se sagovornik “ne primi”, i ode besan na vas, jer ste nehumani, bezosećajni, loš doktor i čovek i ko zna šta sve ne.
Kako rekoh – sagovornik ima određenu “dobit” iz ovakve priče, zato je se i drži.
– Da uspete čoveka da “dozovete”, da ga izbijete iz sheme, i da krene polako “kuda treba”.
Normalno, postoji ceo spisak alternativa: da ćutite, da se razbesnite, da se pravite da ne čujete…
Sve to vodi ka nekom od prva dva ishoda.
Postoji još jedna opcija, koju sam vrlo retko primenjivala:
Ako procenite da je pacijent pogodan, da ima dobru introspekciju i dovoljno je inteligentan, jednostavno mu direktno recite šta (sebi i vama) zapravo radi.
Događalo se da direktno kažem: Realno, zašto bi se menjali?
Ili: Zašto ovo sebi radite?
Ima ljudi koji se na ovo trgnu… Ali, u ovo se upuštajte JAKO obazrivo :).
Pošto nisam psiholog, i ni blizu kompetentan čovek, na ovo sam se odlučivala retko jer – po mojoj proceni – malo ima ljudi koji na ovako šta pozitivno reaguju.
Ali ima.
Ako nemate drugo šta, nemate više šta da izgubite, pokušajte, neka vam je Bog u pomoći.
Suština problema je najčešće – da ovakvi ljudi zapravo znaju da imaju problem, ali ne izlaze iz “comfort zone”, i to tako može da ide godinama, na bilo koju temu.
Ovakvi sagovornici zapravo emotivno “profitiraju” na različite načine, kroz ovakve razgovore – a verujte na reč, nama koji se primimo to ne prija nimalo…
Samo prestanite da govorite – Što ti ne bi…
I još jedna napomena: “Da, ali” ljudi obavezno traže (i nalaze) nas “Hoću samo da ti pomognem” ljude.
Pa, promislite malko i o tome…
Ja jesam :).
Srećno :).
Ilustracija: http://sheismedia.com/tag/sheismedia/
P.S. Naravno, u pitanju je igra – WDYYB :), najstarija poznata.
30/10/2013 at 16:55
Hmmm… odlican post! Volela bih da sam ovo znala pre par godina, kada sam postala “licni terapeut” svojoj drugarici. Ono sto je u nasem odsnosu bilo specificno je to sto se ona sa mojim predlozima i konstatacijama slagala, u teoriji. U praksi je nastavljala dalje po svom i uletala u sve vece i vece probleme. Odnos nam je zahladneo onog trenutka kada sam resila da ignorisem njene probleme i da izbegavam da pricam sa o njima.
30/10/2013 at 17:22
Apsolutno.
Mislim da svako od nas kad tad uleti u ovakav problem – mi, sticajem okolnosti na dnevnoj bazi :), na poslu – a i van posla, ovo je jako raširena stvar.
Sa mnogo staža, ne samo da naučimo da prepoznamo DA, ALI na prvu loptu, nego se odavno ne pecamo :), ali da je lako – nije.
Hvala na poseti :).
30/10/2013 at 17:29
Mene takvi ekstremni slučajevi navedu da se zapitam koliko je u stvari problema koji nam deluju realno i neizbežno produkt neke blokade u glavi.
Sve više mi se čini da su prava rešenja retko negde izvan nas samih…
30/10/2013 at 17:37
Ovaj, da ne zamerite – ovakve stvari viđam svaki dan/ceo dan, pa puta skoro 25 godina. Doduše, sada daleko više nego pre 20 ili 25 godina, ali to je to.
Ovakve igre se igraju u tri stepena – u najgorem, naekstremnijem ishodu dolazi se do bolnice, zatvora ili mrtvačnice… Na žalost, čak i to nije posebno retko. “Što ti ne – da, ali” je prva “igra” otkad je uopšte postavljen koncept ovakvih “igara” – baš zbog učestalosti i lakog prepoznavanja.
Hvala i vama na poseti i komentaru :).
02/11/2013 at 08:32
Đe me nađe, seka Zubarice!!!
Virim iz komforne zone koja nije život, o, ne, nikako, i smelo odgovaram na pitanje – zašto to sebi radiš, koje si mi ti nehotice postavila.
Puštam depresiji da me polako gricka, pravdajući to (pred sobom, ni pred kim drugim) nedovoljnom motivacijom da odista živim, a pritom svesno i sebično zatvaram oči pred odgovornošću koju imam prema drugima (mada, čovek bi trebalo da bude dovoljno sebičan pa da prvo brine o sebi, a onda o drugima, ali to je već druga i duga priča). I onda se dešava sledeće, prepuštam se, da vidim gde je dno, jer mi je (kao) svejedno kako će se sve završiti, a s druge strane, tu je OGROMAN napor u svakom smislu koji ću morati da uložim kad krenem po raznim lekarima. A ja lenja i imam užasan otpor prema promeni, iako mi komforna zona postaje sve manje komforna.
A mogu da se kladim da bih (ili ću), kad me nešto ozbiljno odista (eventualno) zvizne po glavi, reagovati kao onaj učesnik igre “Šutni me” (Erik Bern, Koju igru igraš), pošto stalno izazivam život da me šutne, “zavikati” očajnički – Ej, živote, molim te, nemoj da me šutneš! Ti si jedan, posle nema ništa, dok se ne dokaže suprotno. A život onda s punim pravom može da kaže – mr’š, ti si meni mr’š stalno, e sad ja tebi jednom za svagda!
I kakvo “ali”, nema nikakvog “ali”, to su samo izgovori da se ne pokrećemo. Pisala sam o sebi, ali znam da bi mnogi mogli ovde da se prepoznaju, inače nisam baš TOLIKO :o)))) narcisoidna.
A saveti me dovode do belog usijanja, al’ to verovatno već znaš, ako si čitala kod mene.
02/11/2013 at 08:38
:)
Meni su pomogli moji, na razne načine… Prvo ozbiljnim saopštenjem da ih brinem, pa nadalje ozbiljnom podrškom da počnem svaki dan da radim nešto korisno i pametno… Mada mislim da je prvo i najgore bilo da sebi objasnim da mi nema druge :).
Srećno :*.
11/11/2013 at 23:36
Prošle nedelje sam primenio jednu od gore pomenutih tehnika (“a kako biste Vi rešili ovaj problem) samo nekoliko dana nakon što sam pročitao ovaj post. Nisam siguran da Vas interesuje, ali da ne trune u meni (što bi neki rekli, jel’ ;). Reakcija je bila za master card: tišina, iznenađen izraz lica, ogromne oči i osmeh od uva do uva koji govori “uhvaćena”. Nakon potrošenih dvadesetak minuta (toliko mi je trebalo da povežem – sramota) jednom rečenicom uštedeo sam bar još toliko objašnjavanja u krug.
Veliko HVALA!
Evo asocijacije iz Vašeg vremena:
http://www.youtube.com/watch?v=dgUBqYxti38
:)
11/11/2013 at 23:41
:)))
Naravno da me interesuje, najlepše hvala na povratnoj informaciji :).
Znate i sami kako je – ljudi pitaju u krug prosto neverovatne stvari… Meni se nebrojeno puta desilo da npr. kažem da neka 3 zuba imaju karijes, pa da me obrazovana, odrasla, trezvena osoba pita – koliko je to ukupno zuba, ili – šta onda s tim treba raditi, ili nešto slično :).
Tu je smeh sa odgovorom – “A šta VI mislite?” stvarno jedno sjajno rešenje.
Srećan rad i sve najbolje :).
20/11/2013 at 23:22
Pa Vi ste predivni. Čitate mi misli .
Svaki put čitam Vaš blog na dežurstvu (kad nema nikog :)))) i uvek me oduševite. Primenila sam ja mnogo metoda, ali kad reakcije nema, onda kažem -Dobro sad ste mi pokazali kolko vi znate medicinu, a sad ja da vam kažem….kad pametuju. A kad su potpuno ignorantni do sebe (a i mene i svog mog truda) onda kažem, a zašto vi uopšte ovde dolazite… i onda druga priča, ako se odluči da nešto uradi-ako ne, onda ne dođe više…žalosno
21/11/2013 at 05:21
:)))
Ja obično kažem – stvarno poštujem vaše stručno mišljenje, a moje je malko drugačije…:). Hvala na lepim rečima i sve najbolje :).