Kad sam bila studentkinja, idući peške na fakultet, prolazila sam u jednom delu grada pored niza starinskih vila – divota, verujte.
Onako, malko veće spratne kuće, u dnu parka, sa malenom fontanicom i to…
Jedna mi se posebno dopadala – sa velikim drvećem ispred kuće, sasvim u dnu placa, lepa stara zgrada.
Prolazeći svaki dan i više puta dnevno, maštala sam o tome kako ću jednog dana imati nešto slično – a u najluđim snovima i – kako ću da živim baš tu.
U toj kući je tada bio deo jedne kliničke službe (sve te vile su bile blizu fakulteta i kliničkog centra), i znala sam da to nije moguće, ali – eto, skroman student se nadao da će jednog dana, kad sve izguta i bude sposoban specijalista moći jednog dana sebi to da priušti.
Juče čuh da se služba iselila odatle.
Šuška se da se useljava jedan lekar (moja generacija).
U šuškanju nije sasvim jasno da li će on lično da živi tamo, ili će da otvori i kliniku…
Navodno je, prema traču, vila iseljena, a on se nije još uselio zato što mu je Partija rekla da stopira to malko, jako će da bode oči u ovom momentu pred izbore…
Znam ga dobro, od studentskih dana.
Rekoh već da je bio izbečen, gladan momak, podstanar, da je bio više nego prosečan student (i lekar), da pacijenta nije video godinama – i pitanje je koliko realno zna svoj posao.
Ali UME.
I onda, kad se osvrnem…
Što reče jedan kolega mojih godina, hirurg – počinjem peti put ispočetka.
Od nule.
Nisam išla u pravom pravcu; išla sam za strukom, za znanjem, radila sam…
Nisam “radila”, a obaška – nisam “poslušna”, IMAM glavu na ramenima.
Gde si bio – nigde, šta si radio – ništa.
Samo jedno ormanče 78 x 80 cm puno nekih šarenih papira, certifikata, koješta…
25/01/2012 at 09:03
U jednoj Čehovljevoj pripoveci (mislim da je naslov “U kupatilu”) poslužitelj javnog kupatila sluša reči čoveka koji se kupa (naravno nag). Nakon oblačenja vide da je to svešteno lice i poče da mu se izvinjava: “Oprostite mi Vaše prevashodstvo, meni grešniku, što sam pomislio da imate ideje u glavi!”
Imati pamet i ideje oduvek je bio i ostao neoprostiv greh!
25/01/2012 at 13:54
“Nisam išla u pravom pravcu; išla sam za strukom, za znanjem, radila sam…
Nisam “radila”, a obaška – nisam “poslušna”, IMAM glavu na ramenima.
Gde si bio – nigde, šta si radio – ništa.
Samo jedno ormanče 78 x 80 cm puno nekih šarenih papira, certifikata, koješta…”
Eee mozda je tako na prvi pogled. Ali se samo treba zapitati, da moze da se vrati vreme, a da vam je ova pamet, da li bi ste onda pratili taj “pravi” pravac. Znam vec odgovor, nego mozda neko prvi put dodje pa pogresno razume :)
Pozdrav za najbolju online zubaricu (jeste da ste jedina koju pratim, al svejedno :D)
25/01/2012 at 18:06
Jeste, to je malo više banalizovano, nismo ni mi bez gaća – ali samo u odnosu na opšte stanje. O svemu onome o čemu smo sanjali pre 25-30 godina nema ni govora… Osim za Neke :).
Kao i svi odrasli ljudi, i ja sam se više puta pitala – i svaki put sam došla do odgovora da nisam mogla tamo, onuda :), to je najveća istina.
I sad da me neko metne na mesto dotičnog gospodina, za koje sam kompetentnija, usput budi rečeno :D, opet bih imala isti auto i živela u istom stanu, ko me šljivi :)).