Dobro i dugo znam samo jednu – to je moja sestra.
Od tetke – ali pošto sam ja jedino dete, ona mi nekako bila najbliža od sve tetkinske dece.
Starija je od mene nekoliko godina, znači – sredovečna dama.
Osnovnu školu je završila u Minhenu, srednju ovde, fakultet u Beogradu. Posle toga je živela u Češkoj i Sloveniji, sada već godinama u Beogradu.
Govori tečno nemački, češki, francuski, slovenački (to znači BAŠ tečno, kao srpski, gramatički pravilno i pismeno), nešto slabije engleski i italijanski, razume i sporazumeva se na još ponekom jeziku (uključujući i arapski), obrazovana je i načitana.
Ona vozi mali SLK, nosi bunde od vizona i foke, ima porodični grb na svili, star vekovima, knjige klasika uvezane u kožu (koje je i pročitala), odraslu decu, uspešna je poslovna žena, nema dlake na jeziku i ne dao vam dragi Bog da se sukobite sa njenih 1.55 m :).
Nije Srpkinja, i nije pravoslavne vere.
Sve ovo pišem zbog toga što ona sebe smatra Pravom Beograđankom.
Za mene, kao posmatrača sa strane, moja mala-velika starija sestra JESTE prava Beograđanka.
Prava stanovnica jednog glavnog grada bilo koje zemlje.
Osoba koja nije vezana za mesto, veru ili naciju, koja dobro poznaje i drugi svet, koja ZNA šta je šlif i kosmopolitizam, koja ima stila, znanja i kulturu, koja zna kako Gospođa treba da izgleda i da se ponaša i na diplomatskom prijemu, i koja ništa od toga ne govori.
Nema potrebe.
Ona zna da nije potrebno vikati unaokolo kako ste lepi, pametni, kulturni ili ma šta slično, vidi se to odlično.
Takođe, ona ne govori “begeški”; po meni, i to je odlika rođene Beograđanke.
Poznaje “koga treba”, nije ni slučajno isključiva po pitanju ko je odakle, nije osetljiva na teme tipa “Beograd se gradi”, ona jednostavno voli svoj grad.
Zna odlično koje ima mane, ne misli da je Bog zna kakva prednost živeti u Beogradu, nema poseban stav prema bilo kome “sa strane”.
Mislim, ona ume biti itekako nadobudna i drska, ako treba, ali ako nekog gleda sa visine i “prikuca ga” po potrebi – to će biti zato što jeste neotesani prostak, bio Beograđanin ili ne.
Zbog svega ovoga mi je uvek smešno kad “rođene Beograđanke” (ili Beograđani) misle za sebe da su kosmopolite, kada misle za nas odavde da “držimo nos visoko”, kada se naopako ponašaju prema “dođošima”, prema “provincijalcima”….
Svi smo mi “dođoši”, i svi smo mi “provincijalci” u ovom ili onom kolenu.
Biti “pravi Beograđanin”, Novosađanin, Nišlija, Šapčanin ili bilo ko drugi je – mindset.
Ne puko mesto rođenja…
Ilustracija: http://www.beograd.rs/cms/view.php?id=220
Leave a Reply