Pretpostavljam da ljudima izgleda logično da je zubarija delatnost u kojoj ne zovemo mi pacijente, nego oni nas.
Mislim, to zvuči logično samo naoko, jer Telekom ne misli logično.
Svi znaju da su računi radnje skuplji nego kućni – mada ja nikad, za sve ove godine, nisam uspela da “načepim” nekog da mi jasno objasni koliko puta je skuplji impuls (ili šta već) za poslovni telefon – u odnosu na kućni.
Pretplata znam da je skuplja, kao i da kao posebnu milost odvojeno plaćam uslugu identifikacije dolaznog poziva i tome slično…
Na stranu to.
Telekom ima par zanimljivosti u odnosu na račune radnje, mada sam čula (i videla) da to rade i kućnim korisnicima.
Jedan “biser” je da vam pošalju opomenu za neplaćen račun npr. iz februara 1989., ili 1998. svejedno.
Ako nemate priznanicu, kao što je vrlo verovatno da nemate, lakše vam je da platite opomenu nego da se tužite, da vas isključuju i sve tome slično…
Ovo mi se dešavalo bezbroj puta, ali – kako već rekoh – ja imam ormane registratora sa računima, za svaku olovku koja je ikad prošla kroz ordinaciju, a kamoli za telefon, tako da me na ovo nisu nikad uhvatili.
Ovo je posebno delotvorna tehnika ako je ordinacija npr. u Vrdniku, a doktor treba plaćeni račun da odnese u Irig da bi dokazao da je platio tih 64 ili 564 dinara.
Pošto je prosta logika da će put više da ga košta, on će platiti opomenu, jer nema ni vremena da se cima do “okružnog mesta”.
Pazite, ovo znam iz direktnih kontakata sa kolegama/koleginicama, videla ovim očima.
Druga zabavica kojom se koristio Telekom u otimanju putem računa je – da iznenada dobijete račun koji više stotina puta nadilazi vaš uobičajeni.
Prvi put kad se to desilo, ja sam dobila račun od oko 15.500 potrošenih impulsa.
Ako nam je sadašnji račun oko 600 dinara, možete onaj iznos shvatiti kao više stotina eura – pričamo o tim dimenzijama zabavice.
Preslišam ja zaposlene – niko nije zvao umiruću tetku na Aljasci, odem u Telekom da vidim šta je.
Opet me prošetaju par spratova, i najzad dođoh do jedne sale sa nekoliko službenika, pred jednu sredovečnu damu, i kulturno joj objasnih u čemu je reč.
Normalno, gospođa reče da to s njima nema veze, da ja ispitam zaposlene, ko zna koga smo mi zvali… itd.
Na moje insistiranje da želim da se žalim, ona odbija, ja krećem stepen više – tražim da razgovaram sa njenim nadređenim.
Dolazi jedan sredovečan čovek, koji mi na moj opis situacije sa “baš-me-briga” izrazom lica kaže da nemam pravo na žalbu.
E, tu ja napuštam dotadašnje smireno i kulturno obraćanje, počinjem da urlam sa prilično nedostojnim rečnikom, a sadržaj teksta možete da zamislite – kako ja njih plaćam, a ne oni mene, i sve tome slično.
Šef, ne malo iznenađen iznenadnim napadom jedne vrlo fine i malene doktorice, popušta – blagonaklono mi dozvoljava da tu, na licu mesta, rukom napišem jednu žalbu…
Ja insistiram i na tome da mi daju neki delovodni broj za tu žvrljotinu, dobijam ga posle skoro 40 minuta šetanja službenika, domunđavanja i otezanja.
Posle mesec dana, stiže mi rešenje da se moja žalba odbija.
Ja ovaj put odlazim kod advokata (vrlo velika, vrlo ugledna, vrlo poznata kancelarija, od onih specijalizovanih za masovne ubice i privredni kriminal epskih razmera) – on piše drugu žalbu, višestepenom “organu” Telekoma.
Posle još dva meseca, dobijam rešenje da se moja žalba usvaja, da platim iznos tromesečnog proseka (kao sadašnjih nekoliko stotina dinara), i to je to.
Pošto ne spavam dok ne isteram nešto do kraja, nađem komšiju koji je tada bio jedan od montera na “mojoj” centrali.
Čovek sklon da popije, ja ga odvedem na koliko može da popije žestine, i on mi lepo objasni u čemu je vic.
Kada neko od zaposlenih (monteri, službeničići, ko zna ko) želi da nazove tetku u Americi i da priča danima sa istom, onda se izbira “mušterija” koja ima nešto veće račune od proseka, u minut ih redovno plaća, a (po delatnosti) ima potencijal da plati račun ma koliki da stigne.
Još se malko biraju i “finije” stranke, dakle – one od kojih je za očekivati pre da će da plate nego da se žale.
Onda se lepo na centrali ili u kontrolnoj sobi (koju je imala glavna pošta) “korisnik”, zaposlen u pošti, “okači” i preko izabranog broja (u ovom slučaju mojeg) obavi sva silna telefoniranja koja su mu potrebna.
Ako se žrtva iščupa, dobro, ako ne – Bože moj.
To je bilo 1996. otprilike, u to doba nisam mogla dobiti listing poziva ni na koji način.
Sada mogu da dobijem listing.
Znate kako?
Odete na stranicu Telekoma “Moj r@ačun” – na kojoj “možete dobiti” informacije o računu.
Hipotetički, kao i obično.
Kad malko proučite stvar, ispada da treba:
– prvo da unesete vašu šifru korisnika (sa samog računa) i adresu,
– i onda vam LIB – Lični Identifikacioni Broj (broj kojim treba da se ulogujete) stiže POŠTOM na kućnu adresu, i time onda možete da online vidite svoje stanje računa, listing poziva i tome slično.
Ovo ne bih ni znala da prošlog meseca nisam dobila račun za radnju; Bog sveti zna zašto, pomislila sam da je to moguće dobiti online, jer u Nemačkoj recimo dobijate listing zajedno sa računom, najnormalnija stvar.
Onda sam shvatila da mi za dobijanje LIB-a poštom treba ko zna koliko vremena, pa sam onda nazvala 988 da pitam koga mogu da pitam za iznos računa (25 dinara poziv), pa su mi dali broj (mislim) 9831 (još 25 dinara) gde mi je dama rekla iznos mog računa.
Pa vi vidite.
……….
Prethodni tekst: Moja omiljena firma: Telekom
Nastavak: Telekom – mobilni provajder
Ilustracija:elitesecurity.org
07/12/2010 at 12:26
Jedna rec- Srbija.
Boze, kako ovi ljudi ovde normalno zive, mi nismo ni svesni.
Veliki pozdrav, draga zubarice!
:*
07/12/2010 at 14:12
Problem je u tome što ima ljudi koji su svesni kako se negde normalno živi, draga Kaća :(.
To je ono što sam mislila u postu "Ostati ili otići" – nije samo novac u pitanju.
07/12/2010 at 14:25
Znam, znam… postajem sve svesnija…
07/12/2010 at 14:46
A poresku upravu nisam ni dotakla…:))
08/12/2010 at 21:17
Ovo je tako genijalno!
Mislim na zvanje tetke iz Amerike preko telefona proračunato odabranog korisnika.
Oduvek sam pretpostavku da bi tako nešto moglo da se uradi pripisivao samo svojoj paranoji i prevelikom broju krimi filmova.
09/12/2010 at 06:07
Jok, kakvi, to se radilo sve u šesnaest :).
Znala sam dosta pruvatnika koji su takođe dobijali neverovatne račune.
Koliko ja znam, ovo se godinama više ne radi (bar ne na nama), verujem da su ih "zategli" malko, a osim toga – doktori često umeju da budu nezgodni kad ih se načepi, možda je i to…:).