U doba kad sam išla u srednju školu, nosile su se uniforme a la Florence Nightingale – svetloplava haljina, bela kecelja, beo okovratnik, bela kapa, bele soknice, bele borosane.
Da se razumemo: belo je moralo da bude snežno belo, i sve što je belo je moralo da bude tako uštirkano da “samo stoji”.
Imale smo ovakve kapice, samo bez trake, bele i štirkane da same stoje kad se stave na sto.
Ako nastavnica koja nas vodi na praksu naiđe, skine mi (zakopčanu) kapicu sa glave, stavi je na sto, i ona ne stoji sama – odmah kući, sa četiri neopravdana.
Osim toga – podrazumevalo se i da se šiške ne vide (podignute unazad, ispod kape, i učvršćene šnalama), da nema laka za nokte, da nokti budu kratki i čisti, devojke sa dugom kosom da imaju punđu i go vrat (jedna vrlo kovrdžava koleginica je imala posebne nevolje sa svojim oblakom neposlušne kose, uvek je imala cele kutije šnala)…
Da ne bude zabune: bele soknice su bile bele soknice – ne najlon čarape boje noge, ne dokolenice, ne bele najlon čarape.
Bele borosane nisu bile bele klompe – meni su ukrali borosane par meseci pred maturu, ja sam pokušala da dođem u klompama – nisam imala para da kupim nove borosane; natrag kući – četiri neopravdana.
Uvek smo išle (čisto ženski razred) ujutru na praksu, po bolnicama, dispanzerima i u patronažu, a popodne na nastavu.
Po bolnicama se radilo obično od 6 ili 6.30 ujutru – niko nije kasnio.
Kada sve dođemo, presvučemo se, nastavnica nas poređa u vrstu, i pažljivo razgleda.
Ko ne zadovoljava navedene standarde – zna se: kući…
I – neopravdani.
Sve ovo je podrazumevalo i određeno ponašanje.
U jasno zadatoj hijerarhiji bolnice, mi smo bile tek nešto malko iznad pomoćnog osoblja.
Dakle, kad ide vizita – ide načelnik, pored njega odeljenjski lekar i glavna sestra, nadalje drugi klinički lekari, pa lekari na specijalizaciji, pa lekari na pripravničkom stažu, pa eventualno medicinske sestre (ako idu u vizitu), pa onda – mi, sestrice na praksi, kako su nas zvali.
Ne dao Bog da se to poremeti; ja sam se jednom, raspoređena na poslednji sprat jedne bolnice, popela liftom; vraćena sam natrag, dole, da se opet popnem peške – da naučim i utuvim da ja nisam osoblje, nego sestrica na praksi…
Bilo je zabranjeno držati ruke u džepovima, nije se smelo ni pomisliti da sednete pacijentu na krevet; verujte da ja i danas sedam pacijentu na krevet samo snagom volje, iako sam doktor i iako je neko moj rođeni…
Nije bilo direktno zabranjeno – ali nije bilo mudro da nas nastavnica zatekne da sedimo na odeljenju; odmah bi se iznalazilo more jedno posla – ako ne drugo, pranje prozora (to je recimo jednom zapalo jednog sina profesora medicinskog fakulteta iz susednog odeljenja).
Od celog razreda, nas je bilo samo nekoliko iz grada. Ostale devojke su putovale sa svih strana, iz okolnih mesta udaljenih i po 50-tak kilometara – svaki dan.
Kašnjenja na praksu i nastavu nije bilo.
Same smo štirkale uniforme, same smo se snalazile kako je ko znao i umeo – ručavale i učile jedne kod drugih, učile noću i vikendom…
U razredu je bilo četiri učenice sa vrlo dobrim uspehom.
Malo je reći da smo volele taj posao; često je bilo veoma teško, sa po osam i devet sati nastave popodne ponekad; mislim da samo ljubav i ambicija mogu čoveka da prenesu preko toga što je tada bilo.
Posledica?
Kada sam ih zadnji put videla na okupu – videla sam lekare različitih specijalnosti, psihologe, pedagoge, biologe, medicinske i više medicinske sestre (mnoge i glavne sestre vrlo poznatih velikih bolnica)…
Ali, ukratko: jednu grupu sjajnih žena.
Pametnih, sposobnih, vrednih, prodornih, rešenih, koje još uvek jednako lepo izgledaju, koje drže do profesije, i koje i danas sebe smatraju pedijatrijskim sestrama u duši, ma čime se realno bavile.
Posledica svega je, “na žalost”, da (još) imamo iste radne navike, zahteve prema sebi i drugima, tendenciju da “forcamo” zaposlene – na način kako su nekad nas…
I još jedna posledica je da odreda, ali odreda – mislimo da takav režim treba danas opet uvesti, u svim profesijama.
Ne znam da li možete sebi da predstavite kako se danas osećam kada uđem u neku bolnicu i vidim osoblje…
Leave a Reply