Mislim da mi je u poslednjih 25 godina bar nekoliko ljudi držalo časove stranih jezika.
Normalno, ovo mi daje za pravo da kompetentno sudim o umeću istih :D.
Ove iz redovnog školovanja ću izostaviti, prosto jer su bili gospoda, tj. gospođe profesori starog kova iz davnih vremena, koje su znale svoj posao i držale do struke, i naučile me mnogo.
Priča se odnosi na ove “nove”, da ne kažem – novokomponovane profesore mađarskog i nemačkog, koji drže časove u doba kad se uče maltene svi jezici za koje sam ikad čula.
PRVI problem sa onima koji pokušaju da me nauče bilo šta je – što su doktori neosporno prepametni, da ne kažem najpametniji ljudi na planeti, i 100% bolje znaju od nekog tamo profesora jezika šta treba i kako se radi, jeltakotakoje :D.
Šalim se, ja nisam ta sorta, ali ima drugo nešto…
DRUGI PROBLEM je što znam kako se nešto uči.
I to je veliki problem.
Bog sveti zna koliko sam u životu učila (i naučila!) predmeta i oblasti koje su mi do tada bile apsolutno nepoznate.
Kad je preda mnom nešto potpuno novo, a znam da je VEOMA obimno, prvo gledam sledeće:
– da sagledam koliko je svega toga (u hiljadam stranica, u stotinama časova, nebitno),
– gledam da sagledam strukturu (šta ide pre, a šta posle – odnosno, šta je početak, bazično znanje neophodno za savladavanje svega ostalog),
– da u svom tom čudu, kad počnem da učim, razdvajam bitno od nebitnog; odnosno – ono što MORAM znati, od onog što mogu i da protrčim.
I sad, ako dođem kod profesora na prvi čas, ona krene da me uči, i ja “vidim” da je krenula od ko zna čega, ako shvatim da nema jasno strukturisan pristup, ako još i osetim da je nesigurna, tu smo odmah završili.
Vidite, zubarija je jednostavna nauka.
Ako hoćete da opravljate zube, krenete od jednostavnih bazičnih predmeta kao što su anatomija, histologija, fiziologija i slično (pretklinika).
To je bitno i mora se znati naizust.
Usput još imate i istoriju medicine, uvod u medicinu itd. što jesu bitni predmeti, ali ne i za opravljanje zuba.
Onda se nadalje na gornje predmete nadovezuje patološka anatomija, patološka fiziologija, bolesti zuba pretklinika, protetika pretklinika, i još koješta neophodno PRE nego počnete da radite s pacijentima.
A onda se svi nabrojani predmeti SUMIRAJU u kliničke predmete, tipa interna medicina, tri različite hirurgije itd.
Dakle, kad na petoj godini izađete na ispit iz npr. maksilofacijalne hirurgije, on kreće da pita od anatomije (prva godina), prelazi na patološku anatomiju (treća), radiologiju morate znati u po’ dana i u po’ noći (četvrta), konzervativa vam isto treba (farmakologija, četvrta), a možete da završite i sa sudskom medicinom (peta godina) i ratnom hirurgijom (četvrta).
E, tako ja isto zamišljam i učenje jezika i bilo čega drugog.
Laik sam, ali pretpostavljam da neko prvo treba da vidi da li išta znam i koliko, pa da me uči slova, pa kako se koje izgovara, pa nešto osnovnih pravila, pa tako nadalje, s tim što ću ja kvantum reči da učim usput.
Jer učenje jezika je UČENJE, da se ne lažemo.
Mislim, verujte na reč da IMAM DAR za jezike, ali ja na to gledam kao na dar za muziku – džaba ako ne vežbam i ne učim.
Ukratko, događalo mi se da se odmah posle prvog časa zahvalim profesoru jezika, jer odmah shvatim da stvar nije krenula kako treba. I verujte, iskreno – očaram se nekim narednim profesorom.
Zlobna opaska: kojeg god profesora sam napustila posle prvog časa, ispostavilo se da zapravo nije profesor tog nekog jezika. Na primer, ispostavilo se da je Mađar koji je živeo u Mađarskoj i tamo predavao engleski, a mađarski nije nikad.
Razlika je, verujte.
Ovo je jedna mala priča za Surog Orla, koji se pati sa učenicima koji mu govore šta da radi :).
Po meni, oni koji se TAKO obraćaju profesoru su zapravo oni koji nikad nisu OZBILJNO učili ma šta.
I te sam viđala: to su obično poluobrazovani ljudi koji misle da se znanje jezika kupuje prema izboru i na kilo.
Ako je neko stvarno naumio da nauči nešto, moja preporuka je da nađete pravog, da mu lepo kažete šta želite (da li se pripremate za test, da li želite “samo” da progovorite, ovo ili ono), i nadalje slušate nju/njega i UČITE.
I nema da fali :).
Ilustracija: http://www.allaboutwildlife.com/rain-forest-eagles
28/05/2015 at 17:10
Potpuno si u pravu, nije davanje časova za svakoga. Ima toga i u školama, bar ja sam iskusila i u srednjoj i na fakultetu da ima profesora koji umeju da prenesu znanje i onih koji ne umeju.
Mislim da to ne zavisi od toga da li je neko profesor po struci.
Kad je moja starija ćerka bila u gimnaziji, a ozbiljno bolesna, bili smo prinuđeni da joj angažujemo profesore povremeno.
Tako sam jednom, pozvala profesora matematike, rekla mu koju oblast uči, on je rekao: “U redu.”, a kad je došao, ispostavilo se da nije imao pojma, nije znao baš ništa, otišao je kao pokisao. Onda sam po preporuci angažovala devojku koja je bila pri kraju elektrotehničkog fakulteta, dakle studentkinja, a ispostavilo se da je sjajna, davala je ćerki časove iz matematike i fizike, podjednako uspešno.
Radi se o tome da se nešto voli, da se u to uloži razumevanje i entuzijazam, tada se i znanje lako prenosi.
05/06/2015 at 13:43
Ucih razne jezike na razne nacine dok ne pronadjoh meni odgovarajuci…proslo je tu dosta profesora i moram se sloziti da se odmah vidi neko ko ume, ali takodje i neko ko nije bas vican poducavanju…Smeju mi se ljudi kad kazem da idem kod logopeda (nemam govornu manu, ali su specificni glasovi datog jezika), ali ne marim ja mnogo za to…Ono sto mene odusevljava je, da bas svi dobri i odlicni profesori imaju sjajne (ponekad cudne, ali vrlo efikasne) metode koje nisu logicne isprva, ali vode ka cilju i tacno umeju da prepoznaju sta vam treba da biste napredovali.
Takvima se uvek divim i preporucujem ih dalje.
Moram priznati, sjajna vam je ta metodologija rasclanjivanja i pretpostavljam da biste u vojsci bili veoma cenjeni :)
07/06/2015 at 20:11
Hvala :), moj mozak je veoma sklon komplikovanju, onda lakše ređam misli ako imam pod 1., 2 i 3. :).