Recimo, treba da izlažete neki rad.

Ili ste prosto pozvani da nešto prezentujete…
Krenete od neke početne zamisli ili zadate teme.

Ako tu početnu ideju ne možete da sročite u jednoj rečenici, treba da je osmišljavate još 82 puta ako treba, dok ne dođete dotle da možete.

Nadalje – imate neku osnovnu nit rada.
Šta vam JESTE cilj?
Zapravo?

To treba da možete da izrazite doslovno u nekoliko rečenica, ma koliko vaš rad imao (desetina ili stotina strana), i ma koliko možda danima mogli da pričate o materiji.

Isto tako – vežbate dok ne možete BAŠ tako da je izrazite.

Onda (ili – prvo :) vam treba tzv. suma prethodnog znanja.
Ovde je potrebno da vi sami znate dobro materiju o kojoj pričate, ali da ZNATE.

Bilo šta što izgovorite mora imati referentnu težinu, morate znati odakle vam to, stajati iza svog stava.

I – to podrazumeva još i dugo traženje i čitanje NOVE literature.

Iz sledećih razloga: (itekako) može da vam se desi da je neko vašu “novu” i “genijalnu” hipotezu več obradio do sitnih detalja, i to pre 50 godina. Ili pet, nije bitno.
Drugo – morate znati. Mislim – Z-N-A-T-I ono s čim izlazite pred auditorijum.
Treće: neke nauke zastarevaju začas. Moja – za do 5 godina, neki tehnološki aspekti za maksimalno dve, genetika za godinu dana, a IT čak za šest meseci.

Vodite računa.
Meni se u graničnim strukama dešavalo da neke moje “baš sjajne” ideje ispadnu otkrivene ko zna kad, kao što se nedavno jednom ETF-ovcu desilo da mi dođe sa nekom zamisli na koju je jedan moj kolega branio doktorsku tezu negde pre 25 godina, da ne govorim tek u svetu :).

Onda sve to lepo prečešljate, pa napišete sve kako jeste; izdiskutujete u tekstu ono što mislite, zaključite kratko i jasno – ne ponavljajući prethodni deo teksta.

Pobrojte reference onako kako vaša nauka zahteva – sve pod konac, sve kako zahtevaju pravila vaše struke, bez obzira što možda ne ide u naučni časopis.

Kod nas je uobičajeno oko 3-5.000 karaktera, bez priloga i slika, zajedno sa sažetkom, sa proredom 1.5 (Times New Roman 12), uopšteno sa bazično IMRAD strukturom i NLM style citiranjem.

Za druge nauke je drugačije, a rad i izlaganje pripremate onako kako kažu pravila domaćina.

Elem, kad ste to sve sažvakali, imate u glavi, jasno vam je, onda pokušate sve da sažmete ukratko.
I da napravite prezentaciju.

Praviti prezentaciju ima neka osnovna pravila:
– jedan minut – jedan slajd, zavisi šta pričate :),
– ne mešati mnogo fontova i ludačkih boja, pozadina i sličnog,
– paziti na kontrast: slova treba da su vidljiva i iz poslednjeg reda;
– navesti referencu za svaku stranu,
– nekoliko redova na svakoj strani, ne preterivati sa količinom teksta,
– poslednji slajd je HVALA, sa kontaktom (eventualno i afilijacijom) autora.

Ako imate neke veselije ilustracije, da malko “razbijete” ozbiljnu temu, gledajte da ne budu cvetne livade i koješta banalno, da ne budu zubi (ako je stomatološka tema) i slično bezveze.
Pokažite da imate duha.

Takođe – gledajte po svaku cenu da izbegnete svoje sopstvene slike kako u belom lanenom odelu stojite naslonjeni na fontanu u Akapulku, to je totalni #fail.
A viđala sam da čovek naniže po desetak takvih slajdova…:).

Kao i za sve drugo važi – kvalitet; znači, ako imate neke fotografije (prikaz slučaja, recimo), one moraju biti profesionalnog kvaliteta.

Na prvoj strani prezentacije treba da stoji u gornjem delu ime organizacije koju predstavljate, pa u sredini naslov rada, pa malko niže naziv skupa na kojem jeste, još malko niže – ime, prezime i zvanje mentora (ako ga imate), a najniže – vaše ime i prezime, bez zvanja.

Ovo bude vrlo interesantna stvar, jer ja često vidim da potpuno anonimne kolege stavljaju “dr”, dok oni koji su realno i u svetu poznati – stave inicijal imena i prezime :).
Heh.

Dakle, otprilike ovako:

Kada pravite prezentaciju, krenete od “kostura”, od najelementarnijih, najbitnijih tvrdnji, pa onda dodajete okolo.
Zašto je to bitno – zato što obično morate da se uklopite u vreme.

Na ozbiljnim skupovima, ako vam je rečeno da imate 10 minuta, TO JE TAKO.
Ko god da ste – predsedavajući će vas prekinuti posle vaših deset minuta, i to vam je to.

Dakle, vežbate.
I – još vežbate.
Ako ste skloni tremi, vežbate nedelju dana, glasno govoreći po kući.

Poštujte vreme slušalaca, poštujte vreme drugih izlagača; početnička greška je da otegnete onoliko, da svi vide da vi poznajete materiju, gledajte to da izbegnete.

Prvo, prestaće da vas slušaju.
Drugo – pazite da se u publici ne zadesi neko ko to što vi mislite da znate radi ceo život i to u svetskim okvirima :).
Pamet u glavu :).

Isto tako – rad se piše, i priča se – tako da shvati pristojno obrazovan laik.
Otprilike tako.

Dakle, ako ja pišem rad i izlažem ga – MORA MOĆI da ga shvati i kardiohirurg, i obrnuto.
Ako mene shvate i ekonomisti ili psiholozi, onda je to jako dobar znak.
Dakle, no big words , i – KISS: keep it simple and succint, osnovna pravila.

I, sada ste završili – i publika može da vam postavlja pitanja.
Jako je bitno da kad ne znate – kažete “ne znam”, mislim – da umete šarmantno i otmeno da se iščupate.
Nije loše da kažete da trenutno nemate te podatke, ali ako vam kolega ostavi mail, možete mu poslati…
Tako stičete i neka lepa kolegijalna prijateljstva.

Osim ako nemate debela leđa iza sebe :), i to se događa.

Rekoh već da se meni (kao izlagaču na bini) jednom desilo da se ostrvim na damicu koja (vrlo očito) veze nema o čemu priča i šta me pita, pa me je jedna meni poznata profesorica (srećom) diskretno i na vreme zaustavila, jer je dama bila zna-se-čija-štićenica…
Posle su me u pauzi još čupale dve profesorice, srećom – oprah se na jedvite jade što znam daleko više, što sam akademski rang više i još koješta, tako da i na to budete spremni.

Ako slučajno domaćini traže da je rad (i izlaganje) na stranom jeziku, obično engleski prolazi bez problema.

Moj savet vam je da pišete odmah na engleskom (ne da pišete na srpskom pa da posle vi ili neko drugi prevodite na engleski); ako vam daju slučajno da birate – gledajte da se odlučite za engleski, a ne za srpski, jer imate prednost, i cela priča bude mnogo bolje prihvaćena.

Zavisi, normalno, od publike – ali lepo, jasno napisan i izlagan rad će i na engleskom shvatiti svi prisutni.

I normalno, ovo važi za moju struku; kako je za vašu, proučite pažljivo, a posebno deset puta pogledajte zahteve organizatora.
Može biti da oni nisu posebno zahtevni, što obično znači da kongres nije na posebnom nivou. To ne treba da vas spreči da pišete kako treba, i kako ozbiljna struka nalaže.

Onda nadalje o tome kako se izlazi pred ljude… :).

A sve ovo je upućeno jednom siromašku kojeg sam gledala na live-stream-u, a koji se žestoko mučio jer se nije dovoljno dobro pripremio.

Jer – da izađete pred ljude i pričate nešto… Nije dovoljno samo da vi mislite da znate materiju o kojoj govorite :).

——————–

Uz zahvalnost Nazarećaninu, koji mi je pokazao ovaj video – korisno je da pogledate:

Pročitajte i ovo: