Bio jednom jedan taksista.
Čovek mojih godina, generacija između neba i zemlje.
Generacija koja je izgubila svoju državu, a nije se snašla u novonastalim.
Ovom čoveku je firma propala i izašao je na taksi, kao i toliki drugi.
Žena je otišla dalje, svojim putem, deca su odrasla…
Auto je propao – a od tog posla nema para za novi.
A ovaj čovek nije bio “okretan” kao mnogi drugi.
Otišao je na vikendicu, “da ne bude deci na teretu”.
Bez prebijene pare i dinara, na parče zemlje od kojeg ne može da se prehrani (u zimu pogotovo ne), bez grejanja, bez drva ili uglja…
Otišao da umre, kako mislim.
Onda je njegov sin uzeo stvari u svoje ruke.
Doveo ga je kući, i objasnio mu plan.
Da bude s njima, i da rade zajedno. Jer matori ne bi ni slučajno pristao da ga “deca hrane”, znate tu sortu.
Sin je zaposlen, ima porodicu, ali uspeće oni nekako.
I tako su krenuli, polako, pomalo…
Napravili su u podrumu radionicu i polako krenuli da prave nameštaj po narudžbini.
Ništa veliko niti glamurozno, ali veoma lepo.
Sin je išao kod mušterija, merio, ugovarao posao, a otac i on zajedno su radili.
Kad sam ih videla zajedno, sve mi je bilo jasno.
Ako ste ikad u životu videli poštene, čestite, vredne, “u ruke spretne” ljude, to su njih dvojica.
Preko svake mere i očekivanja kulturni, tačni, spretni, pedantni… Sve pod konac, kako mi je trebalo, sve za sobom očistili, sve izgleda tako da je nadmašilo moja očekivanja.
Molim vas, podržite ih – ovo je njihova FB stranica.
Ako vam treba nešto da naprave, zovnite Baneta.
Nećete se prevariti.
Polica
Klupica za Zeku
@zubarica Super su i polica i klupica. Zeka se ponovio 🐈
— Namćor (@Malo_zbunjena) May 18, 2015
Ilustracije: Copyright © 2015 zubarica
Leave a Reply