Ako zanemarimo ratove, kataklizme, progone i druge užase – za prerano odrastanje su obično odgovorni roditelji.
Neadekvatni roditelji.
Klasičan primer koji se mnogo viđa u našoj kulturi je – starije dete koje mora da se brine o mlađem.
Bezbroj puta sam videla da dete od sedam godina treba “da pazi” sestricu od npr. četiri godine… I tako to ide i nadalje, a najčešće kroz ceo život.
Ovo nije normalno.
Ponoviću:
NIJE NORMALNA SITUACIJA DA STARIJE DETE TREBA DA VODI RAČUNA O MLAĐEM.
TO JE ULOGA RODITELJA, A NE DETETA.
Pazite, nije problem u tome što će jedno dete na tren gledati drugo – problem je ako mu se to nametne kao uloga, i insistira na tome neprekidno.
Detetu – staratelju se šalje jasna poruka: ti nisi bitan.
Bitne su potrebe mlađeg deteta, tvoje potrebe će biti ignorisane.
Deca nemaju sposobnost apstraktnog razmišljanja u jednom delu svog detinjstva.
Dete sebi stvari “prevodi” vrlo jednostavno – ono najčeše neće sebi reći: moje potrebe nisu bitne, nego JA NISAM BITAN.
“Reći” u prenosnom smislu, nije to tako jasno definisan unutrašnji govor, nego input koji ostaje utisnut… Obično i kroz celo odraslo doba.
Jednako crna varijanta je emotivno nedorastao ili na ma koji drugi način neadekvatan roditelj, kojem dete treba da bude “roditelj”.
Ovo je jedna druga priča, ali može imati jednako strašne posledice.
Deca od koje se traži da brinu o mlađima, kojima se na leđa natovari previše odgovornosti i obaveza, neadekvatnih njihovom uzrastu, zapravo – ostaju bez detinjstva.
Njima nije dato, nije im dozvoljeno da budu bezbrižni, nemarni, razigrani; njihove detinje potrebe su ignorisane, često su uskraćeni za ljubav, maženje, emotivno davanje…
A posledica usamljenosti i ovakve sheme je najčešće – poricanje sopstvenih potreba kroz ceo život.
Takvo malo dete obično ima (nesvestan) stav: ja sam tu da se brinem o drugima.
Ja sam nisam bitan…
Ima i još gore:
Možda će me voleti, zagrliti, maziti, razumeti, prihvatiti… Ako uradim još ovo, pa još ovo.
Beskonačnim davanjem – upadaju u začarani krug.
Ima li tome kraja?
……….
Ilustracija: Kupindo
01/03/2018 at 13:18
Mislim da nije toliko strasno kao sto kazes, ali dobar je pocetak teksta, ratovi, kriza, sve se direktno preliva na roditelje koji su prvi na frontu toga, i onda posredno i na decu koja su deo istog informatickog polja… Ne bih krivio toliko roditelje u ovom slucaju koliko generalnu situaciju koja, da je bolja, verovatno ne bi ni otvorila potrebu da se stariji brinu o mladjima…
01/03/2018 at 14:26
Nije samo to u pitanju.
U odraslom dobu OSTAJE ta varijanta za starije dete: da je mlađe dete malo, da treba da brine o njemu itd. – a česta posledica je da je mlađe zapravo neodgovorno i u starosti od 40 i 60 godina.
BTW, nijedna situacija ne opravdava staranje starijeg deteta o mlađem…
06/03/2018 at 07:51
Neostvarena zelja iz detinjstva nazalost nije bilo ovakve skole u Nisu dok sam ja odrastala, ali divno sto postoji sada kada sam mama jedne male devojcice . Samo da jos malo poraste i dovodim je !
02/04/2018 at 13:12
Neophodno je i životno veoma važno da SVI razvijaju svest da “ljube bližnjeg svog kao sebe samog”.
Na ovaj način svako će pa i dete u razvoju, shodno svojim mogućnostima, brinuti, paziti i voleti ljude oko sebe jer će i drugi brinuti, paziti i voleti njega, te se neće osećati zapostavljeno niti manje važno.
Svakako da je, po mom mišljenju, korisno i svrsishodno da roditelji vaspitavaju starije dete da “pazi” na mlađe, ali i mlađe istovremeno treba učiti da poštuje ono što mu starije priča, opet shodno njihovim mogućnostima.
Mislim da nije problem u tome da deca dobijaju određene lake ili teške zadatke od roditelja, već je problem u roditeljima koji ne znaju kako da prenesu ljubav, pažnju, brigu i druge pozitivne vrednosti na ljude, odnosno decu oko sebe te ih tako, jer nisu dovoljno samosvesni i odgovorni, ugrožavaju na razne načine.
Problem je u nama samima i u našim lošim delima a ne u deci koju treba da učimo i vaspitavamo.
U ovom vremenu gde vlada novac – materijalno, teško je naći način da zavlada ljubav – duhovno, stoga odrasli kao nosioci vrednosti duhovne i materijalne, IMAJU ODGOVORNOST I OBAVEZU DA SVOJU DECU, decu svojih prijatelja i druge male ljude (a i same prijatelje i bližnje) UČE, KROZ SVOJA DOBRA DELA, DA JE LJUBAV veoma važna neuništiva duhovna snaga koja će svima pomoći u prevazilaženju mnogih životnoh iskušenja i problema.
SAMO NA OVAJ NAČIN, KADA PRIHVATI LJUBAV KOJA MI JE PRUŽENA, DETE ĆE BITI U STANJU DA ISTU TU LJUBAV, KADA DOĐE VREME, PRUŽI SVOJOJ DECI. A ONA SVOJOJ I SVE TAKO DO KRAJA SVETA.
02/04/2018 at 13:28
Hvala vam na poseti i sjajnom komentaru, rekla bih da je ovo ključno:
Problem je u nama samima i u našim lošim delima a ne u deci koju treba da učimo i vaspitavamo.
Onaj roditelj koji sebi može da prizna da nije baš dobro činio, ili – dovoljno je samo da sam sebi prizna da NE ZNA šta da radi – već je načinio korak napred.
O roditeljima koji ne mrdaju malim prstom i misle da deca sama od sebe ispadnu ovakva ili onakva, ne vredi trošiti reči…
Prijatan dan :).