Uvek je toga bilo, a poslednjih godina poprima jezive razmere: medicinske intervencije, pomagala, ovo-ono, koji su do te mere neopravdano popularizovani da se meni kosa diže na glavi.

Mene obično pitaju za implantate.
Ljudi obično zamišljaju da je to “metneš, pa gotovo”, i onda kad im kažem koja je kako-treba procedura, koja podrazumeva hiruršku intervenciju, da sve ima tok trajanja, da zahteva upetostručen nivo higijene…
Onda stanu pa me gledaju.

Slično videh i sa sočivima.
Imam jedno tri pacijentkinje koje su očni lekari, pa ja malko pitala.
Nisam nikad nosila sočiva, ali kako ja shvatih stvari – tu je potrebna žestoka samodisciplina, higijena, pirkanje u dezinficijensima, pažnja šta i koliko dugo se nosi i šta ga znam….

Da ne govorim o tome – koja sočiva jesu za koga, a koja nisu, kod kojih vrsta problema sa vidom se realno može postići savršena korekcija – a gde ne treba ni probati i sve tome slično.

Silkoni su posebna priča, znate i bez mene.

Beljenje zuba, krune od bezmetalne keramike, sve to spada u istu priču.

Jedna ćerkina poznanica ima vrlo ozbiljne akne, kako se leči – ne želite da znate.

Uklanjanje ožiljaka je tek veselje.
Koliko se ja sećam ono svoje dermatovenerologije i plastične/rekonstruktivne hirurgije, postoje vrste kože i načini reagovanja koji su apsolutna kontraindikacija za ovo.
Jedna moja koleginica je uklanjala jedan manji ožiljak sa nadlanice, pa se sve završilo sa takvim keloidom kao da joj je neko zalepio plastelin paukolikog oblika na to mesto…
Strašno.

A krivi smo – mi.

U mojim silnim, dugogodišnjim, svakodnevnim i celodnevnim razgovorima sa pacijentima na ove teme, na poslu, na ulici, na pijaci…
Ja neprekidno udaram glavom u jedno isto: A ovaj doktor mi je rekao drugačije…

Jednostavno, kao da malo ko govori kako jeste, kako nas obavezuje Kodeks i Zakon o zdravstvenoj zaštiti (pravo pacijenta na informaciju, član 27/28, .pdf).

Meni se čak desilo da na jednom ispitu recitujem ove članove, a da me (ugledan, stariji) profesor tačno te struke (socijalna medicina) pita – odakle mi to?

I da trepću u čudu i on, i koleginica koja je bila sa mnom zajedno na ispitu (takođe lekar u nastavi!), jer nisu znali da to BAŠ TAKO piše u Zakonu.
Da smo ZAKONOM OBAVEZNI baš tako da kažemo pacijentu.

Ja sam jednostavno došla dotle da ne pričam mnogo o detaljima, osim ako pacijent nije stvarno zainteresovan da sluša.
Juče me je jedna mlada žena sa izuzetno belim zubima (B1/0M1 pdf.) pitala za beljenje zuba laserom.

Pošto je mlada žena zaposlena u optici, ja joj lepo rekoh, pokazujući moje naočari na stolu:

Vidi ovo.
Jedne bez okvira, plastika sa zaštitom, bez dioptrije. Jedne sa plastičnim okvirom, bez dioptrije, plastika. Jedne sa metalnim okvirom, dioptrijska, minus, jedno staklo cilindar, stakla.

Da tražim, ti meni – prema mom stanju, godinama, vidu, profesiji…
…Možeš ceo dan da pričaš o manama i prednostima bilo čega od navedenog, jel’ tako?
Jeste.
Ključna reč: O MANAMA.

Jer – za mene nisu sočiva. Nisu za ljude kojima je u spisku profesionalnih oboljenja konjuktivitis.
Nisu za korekciju astigmatizma kakav je moj.
Stakla su odlična, ali da je veća dioptrija – bila bi preteška.
Plastika je sjajna, ali se na nama toliko grebe da kupujemo novo svakih šest meseci.
Okvir?
Ovaj plastični, firmirani i Bog zna kako, nije za dezinficijense.

Naočari bez okvira za mene opet nije loše da imaju plastična “stakla”, iako su bez dioptrije, jer treba da su veće površine – zaštitna. Meni su već uletali špenovi u oči dok sečem metal.

I tako dalje i tome slično.
Dama odustade tog momenta.

A kad meni kolega, hirurg, kaže – “SVE je indikacija za ‘tiplovanje'”, misleći na implantate, o čemu onda dalje da pričamo?!

Eto, ja mogu nedelju dana da pričam o MANAMA beljenja zuba.
Implantata, kruna, ovog ili onog.

Jer pacijent treba da dobije OBJEKTIVNU informaciju… Jednog dana kad stomatologija/medicina prestanu da budu biznisi….

Na grčke kalende.

 
Ilustracija: http://dead-logic.blogspot.com/