Ponosim se što te poznajem

Nas dve zubarice smo u to doba bile pripravnice na dečjoj stomatologiji.
Mirjana je bila malo starija od mene, vrlo zlatna devojka, zgodna i sposobna mlada zubarica. Imala je (u profesionalnom smislu) samo jedan feler: neke stvari nije mogla da uradi.

U to doba nama su slali malenu decu obolelu od malignih oboljenja kojima je trebalo lečiti zube, ili posle zračne terapije istuširati posebnim rastvorima usnu duplju.

To je za malene bilo obično bolno, zračenje napravi čudo i odraslima, a kamoli dečici, ukupno – očajna situacija, a Mirjana to nikako nije mogla – samo se sklanjala da guta suze i zahvaljivala mi se kasnije što preuzimam taj deo posla.

Kroz tih nekoliko meseci nismo uopšte govorile o privatnom životu, ja maltene ništa o njoj lično nisam znala. Bila je zatvorena osoba, mada vrlo blag i topao čovek.

Jedno jutro se ja polako spremam da idem na posao, slušajući odsutno lokalni radio, i odjednom čujem kako spiker izgovara sledeće:

Poštovani slušaoci, u našem gradu je juče održan “hepening” taj-i-taj, na kojem su učestvovale balerine iz cele zemlje (SFRJ).

Prvu nagradu za izvođenje i koreografiju je dobila naša sugrađanka – doktorica Mirjana D., i ona je sada sa nama u studiju….

Ja u totalnoj neverici načuljim uši, i čujem zaista glas moje koleginice, kako staloženo govori o tome kako se pripremala i tako to…

Odem na posao, Mirjana stiže posle sat vremena,  ja joj zadivljeno čestitam, i kažem kako sam iskreno impresionirana – vidi se jasno da ima stas i držanje balerine, ali nisam pojma imala da se time i bavi, i još tako uspešno…

Ona me ovlaš pogleda, i – poče da plače.

Ja – ne znajući šta bih, zagrlim je, i tako nas dve stojimo nekoliko miliona godina među šest stomatoloških stolica, deca i osoblje idu oko nas, roditelji nas gledaju…

Uspem nekako da je izvedem do kantine, i onda mi ona objasni.

Mirjana je bila dete oštrog i opasnog oficira i majke koja je samo kao senka figurirala u porodici. Iako je njena ljubav oduvek bila balet, otac ju je žestokim i neprekidnim batinama “privoleo” da izabere neko Ozbiljno Zvanje.

Ona je promislila, i izabrala stomatologiju, znajući da će matori pasti na to da će imati ćerku doktoricu, a ona će usput moći i da igra….
Tako je i bilo.

Matori je progutao i udicu i olovo, nastavio da je školuje na stomatologiji, i bez mnogo opiranja pristao da je pušta na “to njeno“.
Usput, prestao je i da je bije.

Bože, dala sam sve od sebe da joj objasnim kako sam iskreno oduševljena, kako je to velika stvar, kako je za mene, izvorno iz drugog sveta – balet nešto posebno, a tek takav uspeh…
Ona me je samo blago gledala, sa poluosmejkom.

Čim smo završile staž, ona je otišla.
Prvo u jedan italijanski baletski ansambl, dalje u Austriju. Ostala je tamo, igrala do penzije, danas drži školu plesa i baleta.

Ćerka joj studira stomatologiju :). Sopstvenom voljom i izborom….
Tako se obradujem kad mi Mirjana piše ponekad.
I često joj odgovorim:
Ponosim se što te poznajem.

(Kao i obično, ime je izmišljeno, ali priča nije…). 

Ilustracije: allposters.com, Blue ballet