Imamo asistente, mašinu, ordinaciju, instrumente, sve poređano, belo i sterilno, ja lično volim štirkanu uniformu, prekrasno, ne?
E, ne.
U ovom kratkom i dosadnom životu, poziv iziskuje od nas – pomoć.
Pomoći gde god da jesam, kako god da umem, čime god da mogu – bilo struje ili ne, bili na klupi u parku ili ne, bilo oko mene sedmoro dece dok mami opravljam zube….
Na poziv na izlazak na teren mi se jednom desilo da mi mlađi glas ne baš razgovetno kaže da me moli da dođem na ugao dve ulice u centru grada.
Ja promislim, baš na tom uglu nema maltene ničega – samo kiosk.
Pitam – jeste u kiosku?
Glas reče – ne, nego baš na trotoaru na ulici…
Hm.
Pojma nemam šta je.
Za svaki slučaj, spakujem i ampuliranih lekova, osim kompleta klješta i koječega, za deset minuta se stvorim na tom uglu, i vidim dvoje mladih kako stoje.
E, dobro je, mislim ja, niko ne leži, na konju sam.
Priđem bliže i vidim: oni, siroti, oboje imaju fiksni ortodontski aparat, i dok su se ljubili – zakačili su se :).
Mladić je uspeo da se dokopa mobilnog i da mi kroz zube kaže da dođem, i to jedva….
Onda sam uzela uske bajonetke (korenska klješta, nisam tamo ponela ortodontska) i pažljivo odvojila žičice da mogu da se razdvoje, siroti…
Eh, te sreće i radosti :).
Posle silnog skakutanja okolo od sreće, pitali su me šta su dužni, a ja sam od smeha jedva uspela da izgovorim da kuća časti – onda su me vodili na sladoled :).
A ima i strašnih stvari… to drugi put, danas mi nije dan…
Ilustracije: Help!, fixed braces
Leave a Reply