Jako je teško naučiti piti pivo.
Potreban je uporan rad na sebi.
I na pivu, mislim :).

Kada dođe lepo vreme, ja se obično odvozam biciklom po keju, otplivam jedan krug u Dunavu, popijem kafu i vratim se kući.

Pre više godina, ja primetih da u to doba (8 ujutru) na Štrandu sede vrlo fine stare gospođe, malko čavrljaju, i – piju pivo.

Znate one u jednodelnim crnim kostimima, sa biserima oko vrata i otmenim šeširima.
Baš kako sam ja naumila da živim ako omatorim, je l’.

Samo jedan problemčić: ja dotad nisam ni liznula pivo.
Dakle, to treba da se navežba.
Mo’š misliti, jaka stvar, mislim ja.
Piće k’o i svako drugo.

Probam ja jedan dan malo piva – odurno.
Onda kažem mužu, jer ko će me naučiti ako neće bližnji, jeltakotakoje.

I krenemo mi zajedno; on mi naruči jedan mali pills, ja uspem nekako da popijem onako, s prsta.
On ostatak.

Tako je to išlo stalno.
Neće, pa Bog.

Dođu kod nas prijatelji, njih dvoje piju pivo na plastične dvolitre, moj muž pomalo (iako UME), a ja samo lizuckam.
Tragedija.

Ni pedalj da se približim otmenim bakicama s plaže koje naručuju krigle
Međutim, pošto niko nije stigao dovde gde sam ja a da nije bio vrlo tvrdoglav, upornim radom i zalaganjem ja dođem do cele flaše malog piva.

Dakle, trebalo mi je otprilike deset godina, i dva sata.
Mislim, treba mi otprilike sat i po – dva da popijem malo pivo.
I tu je kraj, ali Bože moj, uspeh :).

Usput, ja u mojim svakodnevnim jutarnjim posetama Štrandu, primetih grupicu deda, koji se kartaju i čitaju novine u tih pola sata dok ja pijem kafu. Ne bih ni primetila, nego su drugačije razvrstali stolice…
A dede me VRLO znatiželjno gledaju (curetak, šta je reći :), pokušavaju da započnu razgovor, jave se svako jutro…

A ja nisam nimalo željna priče ni zamornih deda u to doba, pogotovo ne nekog startovanja, makar i otmenog.
Jer čiče su bile fini ljudi, nema šta.
Pokušavala ja toga da se ratosiljam, ćutim, ovo-ono, ali jok.

I onda mene moj muž nauči šta da radim.

Sledeće jutro ja sednem, dede se jave, kulturni ljudi.
Dalje nastave da se kartaju, a sve ispod oka merkajući mene-me.

Ja – praveći se da ne vidim kako me proučavaju – dignem ruku i dreknem na konobara iz petnih žila:
VEL’KO NIKŠ’ĆKO!

Momak donese, ja otpih nadugačko, držeći flašu između drugog i trećeg prsta, i spustih flašu (sa kažiprstom u flaši) – pod stolicu.
Zbog sunca.

A to je jedini put da sam popila celo “zidarsko” pivo – iz inata :D.

Pogledali me nisu narednih više godina, i danas me zaobilaze kad me sretnu :D.

Elem, posle svega… Kad je toplo, i ako sam žedna, mogu da popijem malo svetlo pivo za oko sat i po vremena.
Ha, šta čini vežba! :))

Kako je s vama?

……….

Pročitajte: Pivo by @Mahlat

 

Ilustracija: http://www.brewmastersbeerfest.com/beer.shtml