Ovaj izraz obično (interno) koristimo za ljude koji su imali nekad neku (stvarnu ili izmišljenu) tragediju u životu, ali – i dalje je žive.
I to – intenzivno, ma kako blizu ili daleko u vremenu se događaj desio.
Oni su, prosto rečeno, žrtve – uvek igraju ulogu žrtve, na ovom ili onom nivou, i stoga su posebno opasni za ljude koji rade s ljudima.
Dakle, ja govorim o profesionalnim udovicama/raspuštenicama, profesionalnim majkama troje dece, profesionalnim ženama bez dece, profesionalnoj ožalošćenoj deci preminulih roditelja (pri čemu se desi da detence bude 1948. godište, recimo), profesionalnim “žrtvama tranzicije” (to je danas jako moderno), profesionalnim bolesnicima od ovih ili onih (često fiktivnih) oboljenja, i tome slično.
Ima raznih pojavnih oblika…
Vrlo je interesantno da nikad nisam videla profesonalnog ožalošćenog roditelja – čoveka koji je izgubio dete, valjda je to u našoj kulturi previše zazorno za “profesiju”.
Sad, šta je tu opasno…
U prvoj kategoriji su ljudi koji to igraju kao socijalnu igru, ne iz svesnog koristoljublja ili zle namere.
Ponekad prosto vidite da se hrane svojom ulogom, a očekuju (uvek!) odgovarajuću reakciju: sažaljenje, saosećanje, postupak “kao po jajima”, neprekidno izražavanje poštovanja njihove patnje, a sve ovo podrazumeva baš to što sam rekla: neprekidno, i mnogo – na svakih 5 minuta.
Ako njihovu igru igrate kako treba i kako oni očekuju, onda ste najbolji na svetu.
Obrnuto – ako ne želite da prihvatite model, teško vama.
Ako pokušate da ih tešite, da im ukažete na to da je vreme prošlo, da treba da gledaju svoj život, decu, posao, ma šta, ako ne pokažete željeni stepen gorenavedenog saosećajnog ponašanja, a ne dao Bog da ih uputite na stručnu pomoć – na vas će se sručiti svo đubre koje možete i ne možete zamisliti.
Ja sam čak kao mlada i naivna zubarica doživljavala od naoko vrlo kulturnog i obrazovanog sveta koji sebe i smatra takvim – takav rečnik da bi se rabadžije postidele…
Nadalje, krenu (normalno) da vas ogovaraju okolo, i tome nema kraja.
Normalno, pri tome stručnost i veština, poštenje i rad nemaju ama baš nikakve veze – vi ćete biti najcrnji na svetu samo zato što ste im se obratili bez očekivanog pijeteta prema njihovoj tuzi koja se desila pre možda 35 godina.
Druga vrsta “profesionalaca” su pacijenti koji imaju sve navedene osobine, ali idu svesno idu na to da vas iskoriste.
U pitanju je čisto materijalna korist: obaranje cena na igru “sažaljenja”, traženje da se vrlo skupi radovi urade za džabe “jer sad baš moraju da naprave spomenik”, pa sve do direktnog ucenjivanja da će vas dati u novine kako ste nekorektni i bezobrazno i nečovečno tražite pare za svoj rad jednoj ucveljenoj ženi/čoveku, koji ima takve i onolike probleme…
Treći red su (dijagnostikovani) psihijatrijski bolesnici, kojima je igranje uloge žrtve ponekad “samo” znak pogoršanja osnovnog oboljenja.
Ovo je jako pipav teren, jer su to po pravilu ljudi koji mogu i godinama (sa odgovarajućom terapijom) da vam deluju sasvim normalno; oni su najčešće obrazovani, zaposleni, socijalno uklopljeni, a “šub” (ponovni napad) oboljenja ne mora uvek da ide naglo i dramatično – nekad se ispoljava baš kod nas, jer smo “u zoni stresa” i za potpuno zdrave ljude.
Ako zubar ovo ne prepozna, može doći čak i u direktnu životnu opasnost – ako se ovakav pacijent oseti ugroženim, neshvaćenim ili slično, za čega je dovoljno recimo samo da mu ne date da uzme čokoladu sa stola pre intervencije.
Sve navedeno sam viđala u ogromnim dozama i količinama; ogromno je opterećenje raditi sa takvim ljudima, jer vidite jasno šta vam se sprema i šta može da se desi – a ne možete ništa, jer su aduti u njihovim rukama.
Pre desetak godina sam bila u jednom telu udruženja, nalik na sud časti, koji je veštačio žalbe pacijenata; od 14 slučajeva žalbi koje smo imali onda za godinu dana, 12 je bilo ovakvih – profesionalaca, pri čemu je rad bio stomatološki savršeno korektan…
Da napomenem, bitno je: ljudi koji ZAISTA pate – ćute.
Znam nebrojeno mnogo ljudi koji su izgubili svoje voljene, čak i dete/decu, čak i posle duge patnje i bolesti, imaju 1001 problem – i nikad reč nisu rekli o tome…
Jednom davno mi jedna pacijentkinja, klinički psiholog, reče:
Ko počinje sa žrtvom, završava kao progonjeni.
Pazite se.
……….
Ilustracije: lushquotes.com, After me
21/10/2010 at 13:51
Malo surovo zvuci ova poslednja recenica, ali je gola istina…
Pozdrav zubarice :D
21/10/2010 at 14:29
Draga kaća,
na žalost je tako.
Profi prosto namirišu zlatne ljude (bilo koje profesije), koji će "pasti" na njihovu priču, pogotovo ako su mladi i osećajni onako – bez rezerve.
Duge godine rada sa ljudima čoveka nauče da misli i "okrutnije", racionalno, a po meni je prava priča ipak – kako naći balans između te dve stvari…
Pisaću ja redom i kako izgledaju određeni primeri ovoga u praksi, ima doslovno jezivih stvari kojima se ljudi služe…:((
21/10/2010 at 15:40
Zalosno je, ali istinito.
Mogla bih romane napisati o tome cime se ljudi sluze da dodju do nekog nazovi "cilja"´. Dozivljavala sam da zbog jednokratne novcane pomoci skidaju odjecu sa sebe i pokazuju tragove operacija, da mi pokazuju slike sebe ili clanova porodice u bolesnickom, bolnickom krevetu, da placu i mole za malo novca samo da plate autobusnu kartu do "domovine", jer im je upravo umro otac,ne znajuci da cu pogledati kroz prozor kako poslije razgovora sjedaju u svoje BMW i mercedese raznih klasa… I uvijek je neko drugi kriv i uvijek su samo oni baksuzi i tako u nedogled. Meni cesto sa neplacenim racunima postavljaju jedno omiljeno pitanje: Ko ce to platiti? Moram onda pitati: A ko je to potrosio?
Kad radim financijsku anamnezu jedne porodice, najcesce naletim na neplacenu kiriju, posebno struju, ali zato obavezno registrovano auto koje koliko znam ne ide na vodu, troskove mobilnih telefona da ti pamet stane, racuna od narudzbi robe preko kataloga itd.
Eh, tu imamo problem i onda sam najgore stvorenje na svijetu, pocascena epitetima za koje u zivotu nikad nisam cula.
Da nisam postala "debelokozac" dosad bih umrla, tj. utopila bih se u psovkama i lazima. Ovako, plivam dalje… sta cu :)
Put je cilj!
Pozdrav!
21/10/2010 at 15:53
Draga Mimoza,
vi – od svih ljudi – najbolje vidite ovakve pojave, da ne kažem šta drugo.
Odurne su stvari kojima ljudi umeju da se posluže, s tim da – baš kako rekoste – nisu ni slučajno za žaljenje, ama baš NIJEDAN od ovakvih pacijenata koje sam videla.
Mislim da je idealna varijanta (bar za nas) – određena regulativa na koju možemo da se pozovemo, ako ništa drugo – ono "prigovor savesti", a to je tek posebna priča…
Hvala što ste naišli i drago mi je da vas vidim – znam da "okrutni" tekstovi ovakvog tipa nisu nikako popularni :), ali treba da se čuje i "druga strana"… Znam da ovo čitaju i mladi stomatolozi, njima posebno znači.
Ovo je realnost koju živimo.